NOVI SVETSKI POREDAK = CETVRTI RAJH = PRV DEO

 Grb-Srbija -KRUNA   y1pn31KDOoQTghGiV8CdkN-eSP5Y2ARZxHBYr_wncWikID5V_q9rXfnjV2VL7DM_sZHYCK-HKF8_mE  Grb-Srbija -PETOKRAKA-2
  
SRBSKA ARMIJA

SRBSKA ARMIJA JE SRBSKI NAROD!

SRBSKI NAROD JE SRBSKA ARMIJA!

   http://www.crazyprofile.com/scroller/scroller-sign.swf
Get a scroller sign at http://www.crazyprofile.com.com!

KOSOVO JE SRCE SRBIJE

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

SLOBODAN PIVLJANIN

DIREKTOR & IZDAVAC

IRIS DE VRIES

4 JANUARI 194210 JANUARI 2006

KOBRA

PRIPREMILA
SRPSKA KOBRA

 
 
globe2
 

 

Novi svetski poredak =

 Cetvrti Rajh
 
nato 

SADRZAJ:

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava – dobrodosli u Zonu Sumraka

Istorija SAD do 1980 iz "Male Prosvetine enciklopedije", cetvrto izdanje, Beograd, 1986.

Pocetkom XVI veka u Sev. Ameriku poceli su dolaziti prvi evropski kolonisti iz Engleske, Francuske, Nizozemske, Svedske I Spanije; naseljavanju su Indijanci pruzali otpor (prvi veci rat 1622-34), ali su im nadmocniji beli doseljenici otimali zemlju, potiskujuci ih na zapad I istrebljujuci ih. Najvise kolonija osnovali su Englezi, jer je Engleska u to doba imala masu razbastinjenih seljaka, upropascenih "ogradjivanjem", pa su oni u potrazi za zemljom postali najmasovniji kolonizatorski element. Prva naselja evropskih kolonista bila su mala I nestalna, I tesko su se odrzavala u borbi s prirodom I Indijancima; mnogi su se vracali u Evropu zbog surovih uslova zivota. Medjutim vec na prelazu XVI u XVII vek nicu I prve stalne kolonije; od Engleskih: Virdzinija 1584. I Masacusets 1620, od holandskih Nova Nizozemska 1614. sa glavnim gradom Nova Nizozemska (danas Njujork) , od francuskih Nova Francuska u Kanadi s gradom Kvibekom 1608. Uporedo uz osnivanje stalnih kolonija, Engleska, Francuska I Holandija zasnivale su u Sev. Americi I kolonijalnu vlast; zbog relativno slabe kolonizacije I male vojne snage, Holandjani se nisu mogli odrzati pred brojnijim Englezima, pa im je Engleska jos 1664. preotela koloniju Novu Nizozemsku; tada je promenjeno I ime Novog Amsterdama u Njujork u cast vojvode od Jorka. Francuska vlast je bila mnogo stabilnija od holandske zbog masovnijeg doseljavanja Francuza, vecinom izbeglih hugenota, i zbog vojne snage kojom je Francuska raspolagala. Francuzi su tokom XVII veka prosirili vlast jos na Nju Faundland, Akadiju, zemlje na Hadsonovom zalivu I na ceo sliv reke Misisipi,tzv. Lujzijana, posednuta 1681. I tako nazvana u cast kralja Luja XIV. Ali francuska osvajanja nisu bila pracena jacim naseljavanjem francuskog zivlja izuzev u Kanadi , nego su se uglavnom zasnivala na vojnickom posedovanju; stoga je burzoaska Engleska tokom ratova sa zaostalom feudalnom Francuskom uspela u XVIII veku da Francusku gotovo sasvim istisne iz Sev. Amerike. U ratu za spansko nasledje 1701-1713, Francuska je u korist Engleske izgubila Akadiju (Nova Skotska), Nju Faundlend I zemlje na Hadsonovom zalivu, a u 7-godisnjem ratu 1756-63 I celu Kanadu sa istocnim delovima Lujzijane; preostale delove Lujzijane prodao je Napoleon I Sjedinjenim Americkim Drzavama 1803, kada se nalazio u novcanoj neprilici. U osvajanju Sev.Amerike ucestvovali su jos I Spanci I Rusi; tokom XVII i XVIII veka, Spanci su nadiruci iz Meksika osvojili Teksas, Kaliforniju i Floridu, dok su Rusi 1741. otkrili i poseli Aljasku sa Aleutskim ostrvima. Od svih engleskih kolonija u Sev. Americi, najnaprednije su sredinom XVII veka bile one izmedju Atlanskog okeana I Aligenskih planina. Na tom prostoru se nalazili 13 samoupravnih engleskih kolonija sa glavnim gradovima: Njujork, Boston i Filadelfija. Severni predeli bili su veoma razvijeni: u poljoprivredi je preovladjivalo sitno farmersko gazdinstvo, a u gradovima se pored trgovine razvijala I kapitalisticka manufaktura; juzni preedeli bili su bez manufaktura I razvijenije trgovine; to su bili poljoprivredni rejoni sa krupnim zemljisnim posedima bogatih plantazera na cijim su plantazama radili uglavnom crni robovi koje su pocev od XVII veka poceli dovoditi u Sev. Ameriku; Zbog teskog polozaja , crnci su se dizali na ustanke jos u XVII veku. Zeleci da spreci industrijski razvoj svojih severnoamerickih kolonija i da ih svede samo na sirovinsku bazu i trziste za britansku industrijsku robu, britanska vlada je 1750. Izdala zakon kojim se u severnoamerickim kolonijama zabranjuje podizanje tkackih I metalurgijskih manufaktura; krajnje nezadovoljstvo mlade severnoamericke burzoazije i naroda poraslo je kad je britanska vlada po zavrsetku 7-gosisnjeg rata donela mere kojima se razvitak kolonija jos ostrije sputava: zabrane naseljavanja zemljista zapadno od Aligenskih planina, uvodjenje novih poreza, najpre u vidu taksenih maraka, zatim u vidu povecanih carina. Iz tog nezadovoljstva radjale su se prvr borbene organizacije; jedna od njih – "Sinovi slobode", osnovana 1756, pozivala je Amerikance na bojkot britanske trgovacke I industrijske robe. Bojkot se narocito pojacao od 1767, kad je britanska vlada umesto ranijih taksenih maraka uvela "uvozne carine" na svu robu koja iz Velike Britanije dolazi u severnoamericke kolonije. Sve ostriji bojkot doveo je dotle da su "Sinovi slobode" iz Bostona 1773. Pobacali u more ceo tovar britanskog caja, tzv. "Bostonsko pijenje caja", na sta je britanska vlada odgovorila zatvaranjem bostonskog pristalista I pojacanim vojnim merama. Zbog toga su svih 13 kolonija preko svojih predstavnika na prvom kontinentalnom kongresu 1774. Odlucile da se produzi bojkot britanske robe. Najzad, 1775. Poceli su prvi oruzani sukobi izmedju americkih dobrovoljackih odreda I britanske vojske, cime je u stvari pocela borba severnoamerickih kolonija za nezavisnost; vodj americkog rata za nezavisnost I zapovednik vojske postao je Dzordz Vasington, a bliski saradnici bili su mu Tomas Dzeferson i Bendzamin Franklin. Drugi kontinentalni kongres odrzan u Filadelfiji 1776. Izdao je "Deklaraciju nezavisnosti" (sastavljac T. Dzeferson) kojom se proglasava nezavisnost severnoamerickih kolonija I osnivanje Sjedinjenih Americkih Drzava, SAD. Pocetkom rata, ustanici su trpeli ozbiljne poraze: zauzece Bostona 1775, Njujorka 1776. I Filadelfije 1777, ali su ipak nastavili borbu; prostrana zemlja I borbeno odusevljenje koje se rasplamsavalo u partizanski rat garantovali su im pobedu; uz ton su mnogi dobrovoljci iz Evrope, privuceni borbom Amerikanaca za slobodu, dolazili u pomoc, npr. Tadeus Koscusko, Sen-Simon, Lafajet I dr. Kolonijalni suparnici usli Velike Britanije usli su u rat protiv nje (Francuska 1778, Spanija 1779,Holandija 1782) da bi je oslabili I postali prirodni saveznici ustanika. Velika Britanija je pocela trpeti poraze (prvi kod Saratoge 1777), a 1781. Se cela britanska vojska morala predati Amerikancima kod Jorktauna u Virdziniji; posle duzih pregovora zakljucen je 1783 mir u Versaju kojim je Velika Britanija priznala nezavisnost SAD. Rat je imao krupne posledice I za Ameriku I za ceo svet: oslobodjene od britanskog kolonijalnog ropstva, SAD su ostvarile najbitniji uslov za nesmetan privredno-industrijski kapitalisticki razvitak, pa je rat za nezavisnost imao I znacaj burzoaske revolucije; amerucka borba za nezavisnost uticala je I na Evropu, pa se u njoj zaostrila borba protiv feudalizma (francuska burzoaska revolucija pocinje samo 6 godina po zavrsetku americkog rata za nezavisnost – 1789). Po oceni Lenjina, americki rat bio je jedan od najvecih oslobodilackih I revolucionarnih ratova. Teret rata za nezavisnost nosili su uglavnom farmeri I radnici, mada je rukovodecu ulogu imala americka industrijska I trgovacka burzoazija; burzoazija je posle rata zadrzala vodecu ulogu, organizovala vlast I usmerila zemlju ka kapitalistickom razvitku; u takvim uslovima izgradnje nove drzave (porezi, otplata ratnog drzavnog duga) pao na farmere I radnike. To je pojacalo eksploataciju I zaostrilo klasnu borbu; otuda dolazi najpre do nemira u vojsci 1783, zatim do oruzanog ustanka farmerske sirotinje 1786-87. Pod vodjstvom Danijela Sejsa, borca iz rata za nezavisnost; ustanak je bio brzo ugusen a Sejs osudjen na smrt; medjutim, zbog velikog uzbudjenja koje je ovaj ustanak izazvao , vlada je morala da Sejsa I ostale ucesnike ustanka pomiluje i pusti na slobodu. Ustanak je primorao americku burzoaziju da prvi ustav SAD iz 1781. odbaci i da donese nov na Kongresu u Filadelfiji 1787; i po novom ustavu je svaka savezna drzava SAD zadrzala siroku unutrasnju autonomiju, ali je uloga centralnih drzavnih organa (Predsednik, Kongres, Vrhovni sud) u odnosu na raniji ustav znatno pojacana, sto je dalo mogucnosti burzoaziji i plantazerima americkog Juga da kroz politicku formu burzoaske demokratije cvrsce drze vlast; ustav toliko odgovara interesima americke burzoazije da je sa malim izmenama ostao na snazi sve do danas; prvi predsednik SAD bio je Dzordz Vasington (predsednik 1789-97). Tokom cele prvr polovine XIX veka kapitalisticki razvitak u SAD tekao je brzo; u severnim drzavama kroz jacanje farmerstva i industrije, a u juznim kroz snazenje plantazerskog zemljoposeda. Razvitak kapitalisticke privrede i sve veci priliv evropskih doseljenika orijentisao je SAD na osvajanje novih teritorija; za tu politiku bili su zainteresovani svi drustveni slojevi: siromasni farmeri i evropski doseljenici da bi dosli do sopstvene zemlje, zemljoposednici Juga da bi dosli do novih plantaza, a industrijska i trgovacka burzoazija da bi u novoosvojenim terenima, otetim od Indijanaca, dobili siru sirovinsku bazu i trziste za sve vecu industriju.Osvajanje tzv. Zapada pocelo je za predsednistva (1801-1809) Tomasa Dzefersona, kad je 1804 donet "agrarni zakon" kojim se farmerima i plantazerima omogucava da za relativno malu svotu postanu sopstvenici zemlje otete Indijancima. SAD zapocinju i mnoge ratove sa susednim drzavama, pa i tako sire drzavnu teritoriju, a uz to je i povcavaju kupovinom; vec su se 1850. toliko prosirile da su sem Aljaske postigle danasnji teritorijalni obim. Prvo znacajnije sirenje na racun suseda, SAD su ostvarile 1803. kad je predsednik Dzeferson kupio za 15 mil.\$ od Napoleona I francusku Zapadnu Lujzijanu; za vreme Dzemsa Monroa (predsednik 1817-25), SAD su naterale Spaniju da im proda Floridu koju su trupe SAD vec ranije okupirale; robovlasnici americkog Juga otrgli su Teksas od Meksika 1836, a 1846-48. vodi se izmedju Meksika i SAD otvoren rat u kojem je Meksiko bio porazen i nateran da ustupi gotovo polovinu svoje dotadasnje drzavne teritorije: Novi Meksiko i Kaliforniju; 1867. od Rusije su kupile Aljasku i time uglavnom stekle danasnje granice. U ovom periodu pomagale su i oslobodilacki rat Latinske Amerike (1810-29) protiv Spanije i Portugalije tako sto su slanjem dobrovoljaca i pretnjom sprecile vojnu intervenciju iz Evrope, proglasivsi u Kongresu 1823. poznatu Monroovu doktrinu (po predsedniku Monrou): "Amerika Amerikancima!" To je ubrzalo oslobadjanje Srednje i Juzne Amerike od spanskog i portugalskog kolonijalnog ropstva i formiranje danasnjih drzava Latinske Amerike, ali je istovremeno otvoren i put ekonomske ekspanzije SAD u te zemlje; ekspanzija se docnije izrazava kroz teznju da se cela Latinska Amerika pretvori u sirovinsku bazu SAD i trziste za njihovu industrijsku robu, i da se u drzavama Latinske Amerike obrazuju i podrzavaju nenarodni rezimi, povezani sa kapitalom SAD. U tom periodu pocinje i americka ekspanzija na Dalekom istoku; 1844, SAD su naterale Kinu da potpise neravnopravan trgovinski ugovor, a zatim su sa evropskim kapitalistickim silama ucestvovale u gusenju kineskog seljackog ustanka, Tajpina, 1851-61; istovremeno su ultimatumom naterale feudalni Japan da otvori nekoliko luka za potrebe americke trgovine. Kapitalisticki razvitak imao je za posledicu i povecanje broja radnika i formiranje radnicke klase; vec 1828. i 1829, radnici Filadelfije i Bostona osnivaju mesne radnicke organizacije, koje su pod uticajem socijalista-utopista, ovenista, furijerista i dr.. Ali razvitak kapitalizma i kapitalisticke privrede nije zaostravao samo klasnu borbu izmedju rada i kapitala nego je povecavao i drustveno-ekonomske suprotnosti izmedju Severa i Juga: Sever je sve izrazitije bio industrijski, farmerski i radnicki, sa veleposednickom plantaskom privredom, zasnovanom na radu crnih robova, bivao sve zaostaliji; uz to je crnacko ropstvo na Jugu sve vise smetalo industrijskoj burzoaziji Severa, koja nije imala dovoljno slobodne radne snage za industriju. Tako se crnacko ropstvo postepeno pretvorilo u osnovnu kocnicu daljeg industrijskog razvitka SAD, pa su se na Severu sve upornije isticali zahtevi za oslobodjenje crnaca, a pocetkom 30-ih godina XIX veka osnivaju se i prva drustva abolicionista; postepeno svi drustveni slojevi severa (burzoazija, farmeri, radnistvo) postaju abolicionisticki. Problem oslobadjanja crnaca postaje osnovni politicki problem SAD, pa se u vezi sa njim formiraju i dve velike politicke stranke: Republikanska (abolicionisticka) kao stranka industrijskog Severa, i Demokratska (antiabolicionisticka) kao stranka robovlasnickog Juga. Dolazi do prvih ustanaka u korist crnaca: ustanak crnca Nata Tarnera 1831, ustanak abolicioniste Dzordza Brauna 1859, zatim do oruzanih sukoba u Kanzasu i Nebraski 1854-56. i do borbe na izborima izmedju dveju velikih stranaka. Republikanska stranka sa abolicionistickim programom pobedila je najpre na izborima za Kongres 1855, zatim na predsednickim izborima 1860, kad je za predsednika izabran Abraham Linkoln (predsednik 1861-65); na to je 11 juznih robovlasnickih drzava proglasilo otcepljenje i obrazovalo posebnu konfederaciju, sto Sever nije priznao, nego je protiv pobunjenog Juga poveo rat, cime su SAD usle u 4-godisnji period gradjanskog rata 1861-65.

Mada je Sever bio ekonomski jaci i gusce naseljen od Juga, 22 miliona prema 9 miliona stanovnika, on je u prvom periodu rata 1861-62. trpeo poraze, jer je njegova industrijska burzoazija dugo oklevala da pristupi revolucionarnim metodama borbe I resavanju gorecih pitanja na revolucionaran nacin; tek od sredine 1862, kad je vlada Severa pocela donositi znacajnije revolucionarne odluke: opsta mobilizacija, Homstedski akt o raspodeli slobodne zemlje na Zapadu, Zakon o oslobodjenju crnaca od ropstva, primanje crnaca u vojsku, Sever je poceo pobedjivati. Farmeri, radnici I evropski doseljenici sa odusevljenjem su stupili u armiju Severa; radnici su cak formirali I posebne pukove, birajuci kadkad I vojne komandante (jedan od njih bio je nemacki komunista Vajdemajer). Generali Grant I Serman su tokom 1864. i 1865. Zadali dlucujuce udarce armiji Juga I naterali njegovog glavnog komandanta generala Lija da sa 80000 vojnika polozi oruzje u aprilu 1865, cime je gradjanski rat bio zavrsen.

Gradjanski rat je resio dva osnovna pitanja: agrarno (Homstedski akt od 1862. o raspodeli zemlje na Zapadu) I crnacko (proklamacija o oslobodjenju crnaca od 1863), pa je tako gradjanski rat za SAD imao I karakter burzoasko-demokratske revolucije koja je u stvari bila produzenje revolucionarnog preobrazaja iz vremena borbe za nezavisnost. Sve to je imalo I krupnih privrednih posledica: ubrzalo se naseljavanje Zapada, osvajali se novi prostori obradive zemlje I prosirivalo unutrasnje trziste, sto je dovelo do jos brzeg industrijskog razvitka. Ipak, preobrazaj na drustvenom planu nije bio potpun; npr. Crnci su dobili slobodu ali ne I zemlju, pa je vecina I dalje morala raditi pod poluropskim uslovima kod svojih bivsih gospodara; uz to su bivsi robovlasnici u juznim drzavama donosili specijalne anticrnacke zakone, tzv. "crni kodeksi", koji su na zaobilazan nacin lisavali crnce gradjanskih I politickih prava. Na Jugu je ponikla I anticrnacka teroristicka organizacija Kju Kluks Klan da bi se nad crncima vrsila razna nasilja; da bi sprecio takve pojave, Kongres je 1867. doneo niz zakona o "restituciji Juga" po kojima je na Jugu zaveden rezim vojne diktature; izvrsena je cak I revizija ustava 1870. Da bi se unela odredba kojom se zabranjuje suzavanje gradjanskih I politickih prava "pod vidom rase, boje koze ili ranijeg ropskog polozaja"; crnci su iste godine dobili I pravo glasa. Rezim vojne diktature zaveden radi zastite crnaca prestao je 1877. Posle gradjanskog rata, SAD su u periodu domonopolistickog kapitalizma (do kraja XIX veka) dozivele jos veci privredno industrijski polet. Ogromna prirodna bogatstva (ugalj, gvozdje, bakar,drvo, nafta) I sve veci priliv evropskih doseljenika (od 1865 do 1940. Doselilo se iz Evrope oko 30 miliona ljudi) samo su ubrzali taj razvitak; uz to je uvozen I evropski kapital. Od svih privrednih grana, najbrze se razvijala industrija, ukljucujuci pored podizanja fabrika I gradjenje transkontinentalnih zeleznickih pruga. Stalan nedostatak radne snage, posto su se evropski doseljenici zbog mnogo slobodne zemlje brzo pretvarali u farmere, terao je americke kapitaliste da usavrsavaju tehniku; to je dovelo do usavrsavanja niza novih tehnickih pronalazaka: Edisonov pronalazak elektricne lampe 1879. I izgradnja prve elektricne centrale 1880;Belov pronalazak telefona; usavrsavanje motora sa unutrasnjim sagorevanjem I pojava Fordovog automobila 1893, idr. U to doba postoji I prilicna koncentracija proizvodnje I kapitala, pa vec tada u svetu postaju poznati americki industrijsko-finansijski magnati kao Vanderbild, Karnegi, Morgan, Rokfeler I dr.. ; Osnivaju se I prve monopolisticke kompanije, od kojih se rano istice Rokfelerov "Standard Oil" osnovan 1870 (vec 1879. Kontrolisao 90% produkcije nafte u SAD). Pomognuta snaznom industrijom, koja joj je davala razne poljoprivredne masine, poljoprivreda je toliko napredovala da su se povrsine obradive zemlje povecale od 1865. Do kraja XIX veka cetiri puta, pa su tako SAD postale glavni izvoznik zitarica, u prvom redu za Evropu. Opsti bilans uspona bio je da su SAD 1894. U industriji pretekle sve evropske zemlje, pa I Veliku Britaniju, I postale prva industrijska zemlja sveta.

U tom periodu uspona, na vlasti je gotovo neprekidno Republikanska stranka, dok je Demokratska stranka bila samo u dva maha; ranije razlike izmedju Republikanske I Demokratske stranke uglavnom se gube u tom periodu, I obe podjednako postaju eksponenti krupnog kapitala. Industrijski I pjoprivredni razvitak stalno je uvecavao broj radnika I farmera, pa dolazi I do snazenja radnickog I farmerskog pokreta; odmah posle gradjanskog rata javlja se niz radnickih I socijalistickih organizacija: "Nacionalni radnicki savez", osnovan 1866 (vodja Silvis), u cijem je programu borba za osmocasovni radni dan; prve sekcije Prve Internacionale 1867; pokusaj 1868. Da se osnuje Radnicka partija (obnovljena 1876. Kao Socijalisticka radnicka partija pod vodjstvom nemackog socijaliste F.A. Zorgea). Organizovani strajkacki pokret javlja se nesto docnije, a zacetke ima u velikom strajku pensilvanskih rudara 1874-75. Sindikalni pokret takodje se razvija I organizuje; pocinje osnivanjem sindikalne federacije americkih radnika pod imenom "Vitezi rada"; kasnije se formira federacija sindikata pod nazivom Americka federacija rada, osnovana 1881, vodja S. Gompers. Javljaju se I prve farmerske organizacije kao npr. Populist Party, Grange party, Greenback party, osnovana 70-ih godina XIX veka, docnije ce se povezati sa nekim radnickim organizacijama I nazvati Radnicka partija Grinbeka (od 1878.). tokom 80-ih I 90-ih godina XIX veka dolazi do brojnih strajkova: pensilvanskih rudara 1885, zeleznicara 1886, pensilvanskih metalaca 1892, radnika Pulmanovih zavoda za izradu vagona 1894, I do zestokih radnickih demonstracija u borbi za osmocasovni radni dan. Krajem aprila I pocetkom maja 1886, strajk radnika u Cikagu postao je gotovo opsti; bio je pracen opstim radnickim demonstracijama, pa je od 1. Do 4. Maja u sukobu izmedju radnika I policije poginulo I ranjeno vise cikaskih radnika; borba americkih radnika za osmocasovni radni dan nastavljena je, I znatno je uticala na jacanje klasne svesti evropskog proleterijata. U vezi sa ovim dogadjajima, Osnivacki kongres druge Internacionale u Parizu 1889, da bi ovekovecio borbrnost cikaskog proleterijata, proglasio je 1. Maj za praznik medjunarodne solidarnosti I proleterijata. I pored ovih uspeha, Socijalisticka radnicka partija nije mogla postati ni masovna ni borbena radnicka partija, dok se Americka federacija rada postepeno pretvorila u oportunisticku sindikalnu organizaciju koja kolaborira s kapitalistima I opire se osnivanju masovne politicke partije proleterijata.

Kapitalizam u SAD usao je krajem 19. Veka u monopolisticki stadijum ili stadijum imperijalizma; proces koncentracije kapitala, zapocet jos u premonopolistickom periodu, tekao je tako brezo da su se SAD pocetkom XX veka pretvorile u klasicnu zemlju trustova I monopola; pored dominacije u proizvodnji metalurgije I nafte, oni su umnogom ovladali I drugim privrednim granama: zeleznicki transport, brodogradilista, gasne I elektricne centrale, rudnici I dr. Razvoj trustova bio je pracen snazenjem krupnih banaka toliko da su pocetkom XX veka dve najkrupnije grupe banaka, pod kontrolom Rokfelera I Morgana, raspolagale kapitalom od nekoliko milijardi dolara. U takvim uslovima sve vise je rastao I uticaj monopola na politicki zivot zemlje; monopoli I finansijska oligarhija suvereno su odredjivali unutrasnju politiku zemlje, tako da su I Republikanska (predsednistvo Teodora Ruzvelta 1901-09. I Vilijama Tafta !909-13) I Demokratska stranka (predsednistvo Vudrou Vilsona 1913-21) bile pod njihovim snaznim uticajem. U vezi s takvim razvojem, a pod uticajem monopola, SAD pocinju krajem XIX veka voditi ekspanzionisticku imperijalisticku spoljnu politiku, I to najpre na americkom kontinentu; americki kapital nastojao je pre svega da sto temeljnije podcini zemlje Latinske Amerike raznim oblicima diplomatskog pritiska, organizovanjem vojnih pobuna, pa cak I otvorenom vojnom intervencijom; mnoge latinsko-americke zemlje, narocito u Srednjoj Americi, pale su I u ekonomsku I politicku zavisnost od SAD.

Ekspanzionizam SAD poceo je krajem XIX veka da prelazi granice americkog kontinenta; vec 1889, SAD su dosle do prve vanamericke kolonije: ostrvske grupe Samoa (sporazum izmedju SAD, Velike Britanije I Nemacke), a 1893. Na podsticaj ekspanzionista izvrsen je prevrat na Havajskim ostrvima, zbacena monarhija I proglasena republika pod protektoratom SAD, sto je bio samo uvod ka potpunom pripajanju ostrva 1898; otad Havajska ostrva postaju glavna vojno-pomorska baza SAD na Tihom okeanu. Koristeci ustanak protiv Spanije na Kubi, vlada predsednika Vilijema Mak Kinlija objavila je Spaniji rat1898. Da bi dosla do njenih poseda u Srednjoj Americi I istocnoj Aziji;Zahvaljujuci ogromnoj vojno-tehnickoj nadmocnosti, SAD su za nepuna tri meseca unistile spansku flotu kod Manile I Santjaga I dobile rat. Po mirovnom ugovoru u Parizu krajem 1898, spanija je morala ustupiti ostrva Filipine, Portoriko I Guam, I odreci se svih prava na Kubu, kojoj je tada priznata nezavisnost, ali ona je vec od samog pocetka bila ugrozena pritiskom americkih monopola (ovladali su celokupnom proizvodnjom secera na Kubi, kao najvaznijom privrednom granom), I u dva maha cak I direktnom vojnom okupacijom od SAD (1899-1902. I 1906-09); potcinivsi Kubu svojoj spoljnoj politici, SAD su najzad potpuno obezbedile dominaciju u Meksickom zalivu I Karipskom moru. Da bi dosle u posed panamskog zemljouza koji je tada pripadao Kolumbiji, a kroz koji je trebalo prokopati tzv. Panamski kanal, SAD su pokusavale da kupe zonu zemljouza od Kolumbije; posto nisu uspele, 1903. su organizovale pobunu na Panamskom zemljouzu I demonstracijama svoje flote naterale Kolumbiju da prizna "nezavisnost " novoproklamovane Panamske republike, posle cega su SAD sklopile s Panamom ugovor koji im daje pravo na prokopavanje Panamskog kanala (dovrsen 1914) I na kontrolu I vojnicko posedovanje kanalske zone. SAD su nastojale da prosire svoj uticaj I na dalekom istoku. Osvajanjem Filipinskih ostrva, strategijski su se primakle Kini I otad vrse sve jaci pritisak I na Kinu I na evropske kolonijalne sile koje su jos od ranije imale interesne sfere u Kini. Vec od 1899. U pogledu trgovine s Kinom postavljaju zahtev da se prizna "princip otvorenih vrata" kako bi u rezimu slobodne trgovine prodro u Kinu americki kapital; sa evropskim silama ucestvovale su i SAD u gusenju bokserskog ustanka 1899-1901, prvog antikolonijalnog ustanka kineskog naroda.

Porast snage trustova I monopola doveo je do pojacane eksploatacije radnika I farmera I do pogorsanja polozaja sitne burzoazije, pa se vec krajem XIX veka u SAD javlja veliki pokret protiv trustova, pracen strajkovima I demonstracijama; pod pritiskom javnosti 1890. Proklamovan je tzv. Sermanov zakon kojim se I samo postojanje trustova proglasava protivustavnim. Sermanov zakon nije sprecio snazenje trustova, pa je pokret protiv njih postajao sve jaci; da bi umirio javno mnenje, T. Ruzvelt je izveo neke trustove pred sud. U to vreme, radnicki pokret ponovo snazi; strajkacki pokret 1905 – 14. Zahvata sve industrijske grane I obuhvata milione radnika; uspeha ipak nije bilo, jer su kapitalisti I vlada mnoge strajkove uspesno razbijali strajkbrejkerima; neki strajkovi guseni su I upotrebom vojne sile. I politicka organizovanost americkog radnistva dobila je nove oblike; 1901. Organizovana je Socijalisticka partija. Njen kandidat Judzin Debs na predsednickim izborima 1912. I 1920. Dobio je oko milion glasova. Posto su sindikati Americke federacije rada obuhvatali samo visokokvalifikovane radnike, 1905. je stvorena federacija sindikata polukvalifikovanih I nekvalifikovanih radnika pod imenom Industrijski radnici sveta. Oni su jos od samog pocetka usvojili sindikalno-anarhisticki program; ali je organizacija sprovela nekoliko borbenih I znacajnih strajkova nekvalifikovanih radnika, od ojih vecina nije uspela. Osnovna slabost sastojala se u apoliticnom stavu I neshvatanju znacaja permanentne I konsolidovane sindikalne organizacije; naime, zahvaljujuci izbornim obecanjima (borba protiv trustova, demokratskiji izbor senatora) na izborima 1912. pobedila je Demokratska stranka I za predsednika izabran Vudro Vilson; on nije dirao u moc trustova, nego je sproveo samo neke manje reforme: smanjenje carina na uvoz robe, nov nacin biranja senatora.

Za Vilsonove vlade, SAD su usle u I svetski rat; iako su najpre bile van svetskog sukoba, monopoli od samog pocetka I svetskog rata preuzimaju ulogu liferanta ratnog materijala I namirnica zaracenim stranama, narocito Antanti; krajem 1915, sve drzave Antante bile su duznici SAD, pa one vec pocetkom 1916. Postaju toliko zainteresovane za ishod rata da su date I prve izjave vodecih licnosti da SAD ne mogu dozvoliti poraz saveznika; najzad su SAD koristeci kao povod bezobziran podmornicki rat koji je zapocela Nemacka usle u rat na strani Antante 6.IV 1917. Rat je doneo nevidjene profite monopolima, ali se pogorsao polozaj americkih radnika jer je doneo skupocu, a time I pad realne radnicke nadnice; radnici su reagovali strajkovima, kojih je samo u 1917. Bilo oko 4 400; neki od strajkova dobijali su I politicki karakter, jer su strajkaci istupali protiv rata. Da bi suzbila radnicki pokret, Vilsonova vlada donela je juna 1917. Zakon o strajkovima po kojem se svako istupanje radnika protiv rata smatra izdajom drzave; na osnovu Zakona uhapseni su Judzin Debs i Bil Hejvud, tadasnji najborbeniji predstavnici americkog radnickog pokreta. SAD su rat koristile I kao priliku da jos vise prosire uticaj u zemljama Latinske Amerike; u nekima od njih dolazilo je tokom rata I u prvim godinama posle njega i do otvorene oruzane intervencije SAD; u Meksiku 1914. i 1916-17, na Kubi 1917-22, a negde cak I do dugorocne vojne okupacije, npr. Nikaragva 1912-33, Haiti 1915-33, Dominikanska republika 1916-24. Ucesce SAD u I svetskom ratu bilo je od svetsko-istorijskog znacaja I po ishod rata I po posledicama koje su nastupile; snaznom ratnom tehnikom I mnogobrojnim ljudstvom (tenkovi, artiljerija, 5 miliona americkih vojnika u Evropi), SAD su znatno doprinele pobedi Saveznika i relativno brzom okoncanju rata. Dok je rat u Evropi doneo teske zrtve i opustosenu privredu, SAD I njenim monopolima doneo je nova bogatstva; privreda i narocito industrija jos vise su se razvile, dok se spoljna trgovina u odnosu na stanje pre rata uvecala cetiri puta; uz to je tokom rata najveci deo evropskog zlata presao u trezore americkih banaka, pa je opustosena Evropa od nekadasnjeg kreditora postala duznik SAD: evropske drzave dugovale su im posle rata oko 10 milijardi dolara. Otad SAD postaju I finansijski centar sveta, otimajuci finansijsko prvenstvo u svetu Velikoj Britaniji, kao sto su joj krajem XIX veka otele industrijsko prvenstvo; vise od polovine svetskih rezervi zlata nalazi se otad u SAD. Razume se da je cela ova koncentracija svetskih bogatstava u SAD obogatila u prvom redu americke monopole, sto se najbolje vidi iz toga da se koncentracija kapitala u SAD posle rata toliko povecala da je 1% stanovnika drzao u rukama 50% svih bogatstava SAD. Posle rata, nastojale su da privredno-finansijsku snagu pretvore u svetsku politicku moc, pa u tom cilju znatno jace ucestvuju u svetskim zbivanjima nego ranije; u odnosu na Evropu, SAD su nastojale da jos tokom rata sprece neke osvajacke planove Antante, radi cega je Vilson 1917. objavio "14 Vilsonovih tacaka". SAD su odmah posle rata nastojale da se izgradi sistem posleratne bezbednosti koji se ne bi zasnivao na velikom preimucstvu evropskih pobednika (Francuska I Engleska), sto bi omogucilo jaci politicki uticaj SAD u Evropi. Vilson je uspeo da u Versajski ugovor ukljuci i ustav Lige naroda u nadi da ce liga korisno posluziti ciljevima americke politike u Evropi; ali kad se ispostavilo da Versajski ugovor zasniva u zapadnoj I srednjoj Evropi dominaciju Francuske I Engleske, SAD su se iznenada povukle: odbile su da ratifikuju Versajski ugovor i nikad nisu postale clan Lige naroda. SAD su ipak uspele da na dalekom istoku postignu znatno prosirenje uticaja: na Vasingtonskoj konferenciji 1921-22. Uspele su da od svih ostalih sila izdejstvuju priznanje "principa otvorenih vrata" u odnosu na Kinu, sto je znacilo da ce Kina vremenom nuzno doci pod dominantan uticaj SAD cija su industrija I trgovina bile kadre da odstrane svaku ozbiljnu konkurenciju drugih kapitalistickih sila. Kao velika kapitalisticka sila, i SAD su bile zabrinute pobedom socijalisticke revolucije u Rusiji, pa su I ucestvovale u vojnoj intervenciji i pomaganju kontrarevolucije, saljuci trupe I ratni materijal interventima I belogardejcima. Novoosnovana KP SAD (osnovana 1919), ciji je lider postao Rutenberg , razvila je zivu agitaciju protiv intervencije; najpre je doslo do strajkova I demonstracija protiv intervencije, zatim su progresivni elementi osnovali "Ligu prijatelja Sovjetske Rusije" koja je pristupila skupljanju potpisa protiv intervencije, kao I mnoge komitete tzv. "Sebi ruke od Rusije"; vlada SAD morala je najzad obustaviti intervenciju i 1920. Povuci svoje trupe iz Rusije. Medjutim u SAD dolazi do prvih vecih hapsenja komunista da bi se suzbila revolucionarna aktivnost proleterijata; prelaz od ratne na mirnodopsku privredu izazvao je tesku privrednu krizu pracenu porastom nezaposlenih, ciji je broj vec 1921. Iznosio 5,5 miliona.Strajkovi I revolucionarna istupanja radnika nastavili su se, a vlade predsednika V. Hardinga (predsednik 1921-23) i K. Kulidza (predsednik 1923-28) pristupile su raznim represivnim merama za gusenje radnickog pokreta; jedna od njih bila je I izvodjenje na sud sindikalnih rukovodilaca Sakoa i Vincetija , koji su, na osnovu sasvim nesigurnih optuzbi, osudjeni na smrt I pogubljeni, i pored protesta cele napredne americke I svetske javnosti.

Kao svetski bankar, SAD su posle prvog svetskog rata pojacale izvoz kapitala; od evropskih zemalja, americki kapital je najvise uvozila Nemacka, a od vanevropskih Kina; vec tokom 1923-24. Kapital investitora u obnovu nemacke privrede bio je nekoliko milijardi zlatnih maraka; nemacka privreda, narocito industrija, brzo je ponovo dosla do uspona, sto je u tadasnjim drustveno-politickim uslovima znacilo stvaranje materijalne baze za obnovu nemackog kapitalizma I militarizma. Uspon Nemacke, SAD su pomagale I drugim merama: na pritisak americke diplomatije, evropski pobednoci iz I svetskog rata morali su pristati na znatno smanjenje nemackih reparacija (ratnog duga), najpre po tzv. Dozovom (1924), a zatim po tzv. Jangovom planu (1929), tako da se ukupna suma nemackih ratnih reparacija smanjila sa 132 milijarde zlatnih maraka po Versajskom ugovoru na 2,5 milijarde po Jangovom planu; tako su SAD politikom u Evropi znatno doprinele najpre obnovi nemackog militarizma, zatim I pojavi hitlerizma, sto svakako nije bila direktna namera vladajucih krugova SAD. Posle republikanca Kulidza, za predsednika je dosao republikanac H. Huver ( predsednik 1929-32), koji je dosao na vlast obecavajuci "prosperitet", ali je bas za njegove vlade, kapitalisticki svet potresla svetska ekonomska kriza 1929-33; ona je najvise pogodila SAD, koje su tada koncentrisale polovinu proizvodnje kapitalistickog sveta. Kriza je pogodila industriju, poljoprivredu, trgovinu I kreditni sistem; mnoge fabrike obustavljaju rad, a broj nezaposlenih tako se uvecao da je 1932. dostigao 15 miliona. Iz svega toga je rezultirao I pad realnih prihoda, I to kod radnika na 60%, kod farmera na 59% u odnosu na stanje pre izbijanja krize. Kriza je zaostrila klasnu borbu , pa je doslo do pokreta nezaposlenih koji se ispoljavao u ostrim demonstracijama, narocito 1930, "pohodima gladnih" na Vasington 1931-32. I u pohodu vojnih veterana na Vasington 1932; svi ovi pokreti bili su manje vise rastureni upotrebom vojne sile; sem pruzanja pomoci monopolima da bi ih sacuvala od kraha, sama Huverova vlada nije preduzimala nista ozbiljnije za suzbijanje krize.

Takve mere preduzeo je novi predsednik Franklin Ruzvelt (predsednik 1933-45); oslanjajuci se na progresivniji deo burzoazije koja je zaplasena krizom resila da popusti, on je zaveo tzv. "Novi kurs" ili "Nju dil" ciji je smisao bio da se putem raznih zakona I uredaba prebrodi kriza, uglavnom uz jacanje drzavnog kapitalizma I davanje nekih ustupaka sirokim radnim masama; osnov novog kursa cinila su dva zakona: "Akt o uspostavljanju nacionalne industrije" i "Akt o regulisanju sustema poljoprivrede". Prvim zakonom proglaseno je pravo drzave da regulise rad industrije: nivo proizvodnje, cene, raspodelu trzista, radno vreme, minimalne radnicke nadnice, a drugim da regulise cene poljoprivrednih proizvoda , tj. Davanje premije farmerima za smanjenje setvenih povrsina i garantovanje odredjenog nivoa cena njihovih proizvoda, uz to je tzv. Vagnerovim zakonom iz 1935. Priznato radnicima pravo na sklapanje kolektivnih ugovora s poslodavcima, a drzavi dato pravo arbitraze radi sprecavanja strajkova. Primenjujuci "Novi kurs", vlada je uspela da smanji privrednu depresiju, a time I broj nezaposlenih; cim je to postignuto, Vrhovni sud SAD pod uticajem konzervativnih elemenata proglasio je neke osnovne zakone "Novog kursa" za protivustavne. Za vreme prvog Ruzveltovog predsednistva 1933-37. Promenila se delimicno I spoljna politika SAD. To se odrazilo u uspostavljanju diplomatskih odnosa izmedju SAD I SSSR 1933; promena se odrazila I u smanjenom ekonomskom I politickom pritisku na zemlje Latinske Amerike. U tom periodu odrzan je IX kongres KP SAD (1936), dosta znacajan jer je pozivao na organizovanje jedinstvenog demokratskog fronta protiv fasizma I ratne opasnosti; ipak, tada nije doslo do izrazite antifasisticke orijentacije spoljne politike; umesto toga, mocne kapitalisticke korporacije uspele su da vladu orijentisu ka "neutralnoj" spoljnoj politici, ciji je rezultat bio donosenje Zakona o neutralnosti 1935. Kojim se zabranjuje prodaja oruzja "bilo kojoj ratujucij strani u bilo kom ratu"; ta politika je pre svega pogodila republikansku Spaniju, koja se branila od unutrasnje I spoljne fasisticke najezde, gradjanski rat 1936-39, jer je ona proglasena "zaracenom stranom".

Tek kad je poceo II svetski rat 1939, vlada SAD je uvidela pogresnost takve politike, pa je Kongres u novembru 1939. revidirao Zakon o neutralnosti I dopustio prodaju oruzja zaracenim stranama (kes end keri), sto je prakticno znacilo Velikoj Britaniji I Francuskoj; time je zapocela antifasisticka orijentacija SAD. Uvidjajuci sve vise opasnost od fasizma, SAD su septembra 1940. donele Zakon o opstoj vojnoj obavezi a marta 1941. Zakon o zakon o zajmu I najmu oruzja i drugog materijala za potrebe antihitlerovske koalicije. Posle napada hitlerovske Nemacke na SSSR 22. VI 1941, zakon je prosiren I na SSSR; predsednik SAD I predsednik vlade Velike Britanije potpisali su 14. VIII 1941. Atlansku povelju, prvi nacrt ciljeva borbe protiv hitlerovske koalicije. Tako su SAD jos pre otvorenog stupanja u rat prakticno stupile u vojni savez sa antihitlerovskom koalicijom I postale njen clan, sto je bilo veoma znacajno za pobedu nad fasizmom. 1941, kad ih je napao Japan (napad bez objave rata na americku luku Perl Harbur na Havajima), SAD su usle u rat, posle cega su tokom 1941-42. Objavile rat svim drzavama hitlerovske koalicije sem Finskoj. SAD su u pocetnim mesecima rata morale da se povlace pred japanskom ofanzivom (zapadni Pacifik), ali su ubrzo uvecale ratni potencijal u naoruzanju i ljudstvu, pa su krajem 1942. imale pod oruzjem 4 miliona ljudi; zato su vec novembra 1942. Mogle prebaciti znatne vojne snage u severnu Afriku, potom ucestvovati u ofanzivnim operacijama na raznim frontovima: 1943. oruzane snage SAD imale su odlucujucu ulogu u saveznickom iskrcavanju u Italiji, a juna 1944. u otvaranju tzv. Drugog fronta. Ofanzivnim operacijama protiv Japana zapocetim 1943, SAD su od Japana preotele Marijanska I Marsalska ostrva 1944, Filipine I ostrvo Okinavu 1945. Po kapitulaciji Nemacke, putem Potsdamske deklaracije od 25. VII 1945, Saveznici su pozvali Japan na bezuslovnu kapitulaciju. Kad je on to odbio, SAD su bacile atomsku bombu na gradove Hirosimu 5. VIII 1945. i Nagasaki 9.VIII 1945. Japan je kapitulirao 2. IX 1945, cime je II svetski rat zavrsen. SAD su tokom rata aktivno ucestvovale na konferencijama triju sila antihitlerovske koalicije (SAD, Velika Britanija, SSSR): u Teheranu 28. XI – 1. XII 1943, u Jalti na Krimu februara 1945, u Potsdamu 17. VII – 2. VIII 1945, na kojima su donete vazne odluke u pogledu vodjenja rata I posleratnog uredjenja sveta, npr. Osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Tokom drugog svetskog rata, SAD su jedine od zaracenih zemalja bile posedjene ratnih razaranja I velikih ljudskih zrtava (292 000 poginulih), pa su u okviru svojih ratnih napora, koristeci ionako veliku sirovinsku I industrijsku bazu, uspele da uvecaju industriju za preko 40%; to je bilo veoma vazno za ishod rata I za posleratnu obnovu velikog broja zemalja kojima su SAD pruzile pomoc. Medjutim porast industrije znacio je istovremeno I porast bogatstva I moci kapitalistickih monopola, a sve se to moralo odraziti I na unutrasnju I na spoljnju posleratnu politiku SAD.

Posle smrti predsednika Ruzvelta 12.IV 1945, predsednik je postao dotadasnji podpredsednik Hari Truman (predsednik 1945-52); za njegove vlade, a pod uticajem kapitalistickih monopola zaplasenih porastom revolucionarnog pokreta I formiranjem niza socijalistickih zemalja, celokupna unutrasnja I spoljna politika SAD skrenula je znatno u desno; to se u unutrasnjoj politici najpre odrazilo u donosenju antiradnickog Taft-Hartlijevog zakona 1947. Kojim se ogranicavaju prava sindikalnih radnickih organizacija, pre svega pravo na strajk. Ipak broj strajkova u SAD stalno raste; iste godine preduzete su prve ostrije mere protiv komunista I njihovih simpatizera: izdata je Trumanova naredba "o proveri lojalnosti drzavnih sluzbenika" koja je u praksi otpustila iz drzavne sluzbe mnoge napredne ljude pod sumnjom da su komunisti; slicnu aktivnost razvijale su I razne komisije Kongresa, pre svih Komisija za proucavanje antiamericke delatnosti. Najzad je tokom 1949-50. doslo do mnogih represivnih mera protiv KP i lica i organizacija koji su joj bliski: 1949. Osudjeno je na zatvor 11 rukovodilaca KP, a 1950. Donet je tzv. Makaren – Vudov zakon kojim se, narocito kad se uzme u obzir i docniji Hemfri – Batlerov zakon iz 1954, KP prakticno stavlja van zakona. Strah americkih monopola od komunizma odrazio se I u spoljasnjoj politici SAD, jer se one pocev od 1947. Sve vise angazuju u suzbijanju komunistickog pokreta I van svojih granica; na osnovu tzv. "Trumanove doktrine" primljene u Kongresu 12. III 1947. SAD su usvojile nacelo pruzanja pomoci inostranim kapitalistickim vladama za borbu protiv komunizma. Za vlade predsednika Trumana donet je 1948. i tzv. "Marsalov plan" po kojem se americka pomoc opustosenim I nerazvijenim zemljama u periodu 1948-52. Delila iskljucivo zemljama s kapitalistickim uredjenjem. Najzad, celokupna spoljna politika SAD sve se vise orijentisala protiv SSSR, sto je s obzirom na neelasticnost sovjetske politike u staljinskom periodu moralo dovesti do stvaranja blokova I atmosfere hladnog rata. Spoljna politika SAD u Aziji dobila je postepeno izrazitu antikinesku orijentaciju: pruzajuci izdasnu pomoc reakcionarnoj vladi Cang Kaj Seka u vremenu 1946-49 (6 milijardi dolara), SAD su pokusale da sprece pobedu revolucije u Kini; kad nisu uspele, one su mu kad je porazen omogucile opstanak na Formozi (Tajvanu) uz intervenciju svoje flote, a zakljucenjem vojnog saveza sa njim pretvorile ostrvo u svoju ratnu bazu na Dalekom istoku. Takav razvoj dogadjaja zaostrio je dokraja odnose sa SSSR i NR Kinom; rezultat toga bilo je izbijanje rata u Koreje 1950-53. i krajnja zategnutost svetske medjunarodne situacije. Radi ciljeva spoljne politike, SAD su izgradile ceo sistem vojnih saveza: Severnoatlantski pakt – NATO 1949; Manilski pakt – SEATO 1954; Bagdadski pakt 1955. i dr.

Ta politika je pracena pojacanim naoruzanjem I pruzanjem izdasne vojne pomoci americkim saveznicima, koji za uzvrat dopustaju stacioniranje americkih trupa na svojim teritorijama I izgradnju vojnih baza; tako su se najvazniji saveznici iz II svetskog rata SAD i SSSR razisli na mnogim pitanjima medjunarodne politike. Posto je za predsednika dosao Dvajt Ajzenhauer (predsednik 1952-60), pod pritiskom americkog I svetskog javnog mnjenja cinjeni su I sa americke strane pokusaji za ublazavanje hladnog rata I popustanje medjunarodne zategnutosti; prvi korak bio je zakljucenje primirja u Koreji jula 1953. Zenevska konferencija petorice ministara spoljnih poslova SAD, SSSR, Francuske, Velike Britanije, NR Kine dovela je 1954. do privremenog popustanja medjunarodne zategnutosti, jer je uspela da se uspostavi mir u Indokini I okonca osmogodisnji gradjanski rat u njoj (1946-54). Kad je za predsednika izabran kandidat Demokratske stranke Dzon Kenedi (predsednik 1960-63, ubijen u Dalasu), ozivele su nade u progresivniju Ameriku; u unutrasnjoj politici na ekonomskom planu, smanjujuci poreze, Kenedi je omogucio nov porast industrijske proizvodnje I smanjenje nezaposlenosti, a donosenjem niza zakonskih mera o zastiti gradjanskih prava nastojao je da ukloni ili barem ublazi rasnu diskriminaciju protiv crnackog stanovnistva; u spoljnij politici orijentisao se na realniju politiku, ublazujuci ranije ostar kurs prema SSSR i nastojeci da se neka goruca pitanja spoljne politike resavaju putem pregovora, sto je za ocuvanje svetskog mira bilo izuzetno znacajno. Odustajuci od politike eventualnog opsteg nuklearnog rata, uglavnom usled uvecane vojne snage SSSR, SAD se jos u doba Kenedija orijentisu na politiku vodjenja "lokalnih ratova": 1961. Poceli su vojnu intervenciju protiv oslobodilackih snaga u Juznom Vijetnamu koja ce za vreme predsednistva Lindona Dzonsona (predsednik od 1964-68), putem sve ostrije ekskalacije ovog rata, prerasti u bezobzirno bombardovanje teritorija DR Vijetnama i u pravi imperijalisticki rat u Juznom Vijetnamu, u kome ce biti angazovano preko 550 000 americkih vojnika sa ogromnom ratnom tehnikom. Agresivna politika SAD, koju su inspirisali krupni monopoli i vojni krugovi Pentagona, izazvala je osudu celog miroljubivog covecanstva, ukljucujuci I same americke gradjane.

Rat u Vijetnamu, uz angazovanje ogromnih materijalnih I finansiskih sredstava, paralisao je I resavanja mnogih unutrasnjih problema, a pre svih problem crnaca ciji polozaj postaje sve tezi; stoga je doslo do oruzanog otpora crnaca u mnogim gradovima SAD, sto je zemlju dovelo na ivicu gradjanskog rata. Uz to se I saveznici SAD iz NATO pakta sve ostrije ogradjuju od americke agresivne politike, sto je narocito ispoljila Francuska koja prakticno I nije clan pakta. U agresivnu politiku SAD spadale su I sve ostrija ekonomska blokada Kube, stavljanje "Organizacije americkih drzava" u sluzbu agresivne politike SAD na americkom kontinentu i sve ostrije mesanje u zivot zemalja Latinske Amerike, pocev od vojne intervencije u Dominikanskoj republici 1964. Do stvaranja antigerilskih odreda u tim zemljama, naoruzanih americkim oruzjem i pod vodjstvom vojnih instruktora SAD. Na predsednickim izborima 1968. Pobedila je Republikanska stranka, a Ricard Nikson postao je 37. predsednik SAD (ponovo izabran 1972). U to vreme doslo je do popustanja zategnutosti u medjunarodnim odnosima: Niksonov put u NR Kinu i SSSR, prekid neprijateljstva u Vijetnamu I dr. Pod pritiskom javnog mnenja zbog otkrivenih nezakonitih postupaka u predizbornoj kampanji (Afera Votergejt) Nikson je prinudjen da 1974. Podnese ostavku na predsednicki polozaj. Zamenio ga je Dzerald Ford. Na predsednickim izborima 1976. Pobedjuje kandidat Demokratske partije Dzimi Karter. Postigao je vise vidnih rezultata u spoljnoj politici (potpisivanje mirovnog ugovora izmedju Egipta I Izraela u Vasingtonu marta 1979, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa NR Kinom I dr.). Krajem 1979opada njegova popularnost, pre svega zbog energetske krize u zemlji I neuspeha njegove politike prema Iranu. Porazen je od kandidata Republikanske stranke Ronalda Regana na predsednickim izborima 1980. Za vreme Reganovog mandata doslo je do pogorsanja medjunarodnih odnosa izmedju SAD I Sovjetskog Saveza. Ponovo je izabran za predsednika SAD na izborima 1984. godine.

 

 

This entry was posted in ISTORIJA I POLITIKA. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s