Dijelovi knjige “Svedočim” Biljane Plavšić =MILAN V. PETKOVIC (CETVRTI DEO)

   

  

SRPSKA ARMIJA

 

  

 

Biljana Plavšić
Биљана Плавшић
Biljane Plavšić

MILAN V. PETKOVIC

 MILAN V. PETKOVIC

 
Emailing: BILJANA PLAVSIC – Memoari.doc
Van: Milan V Petkovic (office@apisgroup.org)

 
Verzonden:
zondag 24 augustus 2008 11:31:35
Aan:
SRPSKA ARMIJA (the.serbianarmy@hotmail.com)

Saljem vam ovo. Mozda ce biti interesantno da se nadje na stranicama SRPSKE ARMIJE.
Pozdrav,
Milan V. Petkovic
 
 
The message is ready to be sent with the following file or link attachments:
BILJANA PLAVSIC –  Memoari.doc
 
 

Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić

 

Sjednica Osnivačke skupštine SDS-a

 

Moj savet je bio Zoranu da pokušaju da ga zatvore pre noći, a ja ću u međuvremenu sazvati sastanak Predsedništva. Po Batkovom ponašanju se videlo da je dobio informacije iz opštine, da je meni sve poznato.

Sa sastanka sa Ogatom u Lukavici odjurila sam velikom brzinom na Pale, da pokušam da sprečim delovanje sumanutog Batka. Ulazim u jednu od prostorija u "Kikindi" i tu zatičem sve relevantne osobe za rešavanje ovog problema. Tu su Radovan, Momo, Momčilo Mandić, ministar pravosuđa, Mićo Stanišić, ministar policije. Odmah sam prešla na događaje sa Grbavice. Očekujem čuđenje, zabrinutost, zaprepaštenje, ali ništa od toga. Momčilo Mandić se iskezi (to je pravi izraz za njegovo lice u tom trenutku) i reče: "Ah, Batko". Isto i ministar unutrašnjih poslova, kao da govorimo o nekom nestašnom detetu i njegovim igrama. Prema tome, poznat mi je čovek i njegove "aktivnosti". Odlično ga poznaju i to ne kriju. Dakle, to su njegovi zaštitnici i narebodavci, što je Zoran Vutković spomenuo. Tada sam im rekla da sam mislila da nisu upoznati sa ovakvim pojavama i tom osobom, pa sam nameravala da oni izdaju nalog da ga uhapse.

KARADŽIĆ NE DA DA MANDIĆ BUDE SMIJENJEN: "Ali sada vidim da vam je sve poznato i sada tražim od Predsedništva da se vas dvojica uhapsite". Karadžiću kao predsedniku Predsedništva, obratila sam se i tražila da ovu dvojicu ministara uhapsi, ili neka odmah daju ostavku. Od tada, pa sve do 2001. godine, ali sigurno će tako biti i do kraja života, Momčilo Mandić me proganja i preti. To nisu pretnje običnog čoveka, to su pretnje najvećeg mafioza na ovim prostorima. Tada je nastao moj prvi ozbiljni konflikt sa Radovanom i Momom. Krajišnikovo ponašanje bilo je lukavije, razložnije, te zbog formalnih razloga, koji su u ovom slučaju bili važni, nije javno podržavao ministra u odnosu na člana Predsedništva. Radovanov odgovor, na moj više puta ponovljeni zahtev za ostavkom ovih ministara, uvek je bio: "Tražite da odsečem svoju desnu ruku".

Sutradan vojvoda Aleksić mi je pojasnio neke stvari i odnose. Monstrum sa Grbavice, zvani Batko, i danas mu ne znam pravo ime, Mandićev je čovek i još nekoliko Mandićevih ljudi rade zajedno sa njim. Magacin u koji odnose opljačkanu robu pripada Ministarstvu pravosuđa i na ulaznim vratima, gde se nalaze Mandićevi ljudi, ili policajci koje oni postavljaju, piše da je pristup dozvoljen samo ljudima koje ovlasti ministar pravosuđa. Savetovao mi je vojvoda da ne idem tamo, da ne istražujem taj slučaj. Ono što je za mene bilo važno tada, obavila sam sa vojvodom. Dala sam mu imena i adrese ljudi na Grbavici koje treba štititi. On je to preuzeo na sebe. Vojvodu su svi, osim baraba, poštovali kao pravog borca, a ne pljačkaša. Uživao je autoritet, a onakvi kao Batko i slični, koji su u stvari kukavice, bojali su se. Vojvoda je na stanove pod njegovom zaštitom nalepio upozorenja sa njegovim potpisom.

Sada se znalo da je sa zbivanjima na Grbavici upoznat širi krug ljudi, da se vode rasprave o tome i bez obzira na to što su Radovan i Momo apsolutne gazde, a ne Predsedništvo, ipak se ljuljaju pozicije dva ministra. Bila sam sigurna da će makar za neko vreme stati sa Batkovim zločinom, a za to vreme ja moram dobiti bitku protiv Mandića i njegove bande. Naravno, ako ostanem, u međuvremenu živa, je su već bili prisutni pokušaji moje likvidacije.

POMOĆ KOLJEVIĆA: Koljević je posle par dana potvrdio moje informacije o situaciji na Grbavici. Pre rata stanovao je u tom delu grada i sve što sam ja saznala, on je već znao od svojih komšija. Znao je Koljević bolje od mene ko iza Batka stoji i upravo zato što je znao, imao je strah da o tome govori. U njemu sam imala veliku podršku u zahtevu za ostavkom dva ministra. Slala sam često mog vozača Dragana da vidi šta se dešava na Grbavici, i da li je Batko još dole. Njegovi zločini su prestali, ali još je bio prisutan, nije u zatvoru. Eto, ovaj slučaj najbolje ilustruje kolika je moja moć bila kada nisam mogla postići da se zlikovac izoluje, tj. da ga zatvore i da mu sude.

Za mene je bio šok saznanje da su tako čvrsto povezani Radovan i Momo sa ova dva ministra. Premijer Đerić mi je rekao da on nema nikakvog uticaja nad njima, da su mu otvoreno obojica rekli da oni samo priznaju Radovana i Momu. Upravo, dobrim delom zbog njih, krajem 1992. godine premijer Đerić dao je ostavku, iako su i njih dvojica tada otišli sa svojih funkcija. Dakle, nakon skoro tri meseca upornog insistiranja na njihovoj ostavci, konačno je uspelo, kada smo Koljević i ja rekli Radovanu ili mi ili njih dvojica. Kada su oni napustili te funkcije i Batko se izgubio sa Grbavice. Obaveštenja koja sam dobijala putem pisama i saopštenja sa Grbavice bila su ove sadržine: "Hrane nema, nema vode i struje, opasno je zbog snajpera, ali više nama Batkovih pohoda po kućama".

Karadžić i Krajišnik ljudi Momčila Mandića

Ono što mogu reći o hijerarhiji vlasti, u to vreme, od aprila do kraja 1992. godine, ali ne kako bi bilo po zakonu, nego ko je imao suštinsku vlast u našoj republici, onda je sledeći redosled imena: Radovan, Momo i iza toga njihove izvršne poluge Momčilo Mandić, ministar pravosuđa, i Mićo Stanišić, ministar unutrašnjih poslova.

Premijer ima vlast onoliko koliko je Radovanov čovek. Pošto premijer Đerić nije bio ničiji čovek, nego čovek naše republike, nije imao nikakvu vlast, upravo iz tih razloga morao je da ode. Otišao je brzo svako onaj koji nije bio "Radovanov i Momin".

Njih dvojica najradije bi se rešili i mene i Koljevića, ali tu je stanje drugačije. Nas dvoje smo izabrani na demokratskim izborima i dajemo na neki način legitimitet ovoj vlasti, iako nemamo nikakvu moć. Imaju je oni koji nisu birani, pa prema tome, nemaju ni odgovornosti za ono što rade, a i inače im je taj osećaj potpuno stran.

DELIMUSTAFIĆ REKAO DA HOĆE DA UHAPSI MANDIĆA: Odlaskom Mome Mandića iz Vlade i iz Pala nije stavljena tačka na slučaj "Mandić – Plavšić". Pre rata o Mandiću nisam ništa znala, osim što sam čula da je kadar SDS-a i da je u MUP-u BiH bio savetnik ili pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Delimustafića. Srela sam ga 2-3 puta kada se umesto Delimustafića pojavio na Savetu za zaštitu ustavnog poretka. Ipak su neke informacije o njemu stizale.

Bio je ranije zaposlen u Odelenju za drogu, bio je stručnjak, ali već tada je, izgleda, bio stručan i za prodaju droge i pranje novca. Držala sam se što dalje od takvih i čekala zgodnu priliku da to saopštim Radovanu i da ga upozorim da nam ta vrsta ljudi ne služi na čast. Bio je kumovski vezan sa Delimustafićem, ali, izgleda, već tada su postojale i sumnjive poslovne veze. Izgleda da su se po svim pitanjima dobro slagali i dočekivali su zajedno Novu godinu.

Tim više me začudila poseta Delimustafića nekoliko dana pre moje ostavke u Predsedništvu BiH. Vadi iz tašne debeli zeleni fascikl i kaže da je to Mandićev kriminalni dosije i da bi trebalo da povodom toga sazovem Savet za zaštitu ustavnog poretka. Dok je sedio i pričao o svom kumu, bacih letimičan pogled na sadržaj fascikla.

Dobro je rekao, radi se o kriminalnom dosijeu, ali ko mi to govori, mislim se ja, isti kriminalac kao i Mandić. Delimustafić kaže da će odmah da ga hapsi. Tražila sam od Delimustafića da u propisanoj proceduri dostavi ovaj dosije Savetu, naravno uz obrazloženje.

Dala sam mu obećanje da ću pokušati da sazovem Savet i izrazila sumnju u tu mogućnost, jer od jula 1991. godine se vrši namerna opstrukcija rada ovog saveta, između ostalih i on učestvuje u tome. Međutim, za vreme rata, a i posle rata i doskora, veza i učešće ovih kumova u zajedničkim poslovima su dokazane.

SAVEZ MOMČILO MANDIĆ – MIRA MARKOVIĆ: Tek za vreme rata upoznala sam Mandića. Za njega bi se moglo reći: čovek bez skrupula, spada u kategoriju mafijaša velikog kalibra. Po struci je pravnik, a neka funkcija u vlasti bila mu je potrebna u meri u kojoj bi mogao uvek da ide po ivici zakona.

Bez sumnje, vrlo je talentovan u tom smislu. Kada sam izašla u Pale, on je već bio postavljen za ministra pravosuđa, ali ja sam bila ta koja sam ga uzdrmala na toj poziciji i na kraju je morao da podnese ostavku.

To nije, nažalost, umanjilo njegovu moć. Slao mi je otvorene poruke da će me likvidirati, a kasnije je poručio da je promenio plan, ubiće mog brata, jer to će za mene biti gore. Bilo je teško živeti u ovakvom okruženju. Dvojica njegovih ljudi bili su Radovan i Momo, to je bila istina, a ne obratno da je on bio njihov čovek.

On je njih uvukao u mrežu različitih nelegalnih poslovanja, tako da oni, i da su želeli nekada da se distanciraju od njega, nisu mogli to učiniti.

Kada je došao u Beograd, takva vrsta čoveka, kakav je on, najviše je odgovarao Miri Marković i njenom JUL-u. Uvek je govorio da mu je teško da zaboravi svoju KP, a i po svojim mafijaškim sposobnostima odgovarao je predsednici Direkcije JUL-a. Iza uspostavljanja ovih veza cela tadašnja Jugoslavija je predstavljala Eldorado za Mandićeve kriminalne poduhvate koji su zahvatili celi region.

On je odmah sagledao suštinu organizacije JUL. Nisu ga zavarali neki kamuflažni romantični tonovi začinjeni cvećem, suzama i kapima jutarnje rose o čemu je govorila njihova predsednica. On je sagledao da u stvari JUL i Mira Marković preko Miloševića, vladaju Srbijom.

Takve kombinacije, kamuflaže, mimikrije, prevare, Mandić najviše voli. Ali bila je još jedna dodirna tačka između Mandića i Mire, a to je mržnja prema meni. Baražna paljba koju su putem medija u toku 1992. godine usmerili prema meni, jedva se mogla izdržati. Nekada su članke pisali ulizice-novinari, a nekada direktno Mira Marković ili Mandić i kompanija.

Početkom 1993. godine pojavio se u "Dugi" Mandićev intervju u vezi s njegovom ostavkom. Tu je rekao, između ostalog, da ja nemam nikakve zasluge za Republiku Srpsku i objašnjava: "Kada je bilo najteže, kada je sve gorjelo, ona je sa princezom Lindom obilazila manastire."

Tačno je da sam od aprila do kraja 1992. godine mnogo vremena bila angažovana oko humanitarnih pitanja različite vrste, kao i zaduženja princeze Linde, da se engleskom parlamentu predstavi stvarna istina o događajima u BiH. Nisam tada imala vremena za manastire, što mi je žao.

SONJA KARADŽIĆ ZABRANILA POJAVLJIVANJE NA TV: Povodom njegovog tendencioznog i prljavog napada na mene, neki poslanici su tražili da se u Skupštini raspravi odnos republičke vlasti sa Momom Mandićem koji već tada nije bio ministar, nije bio ni poslanik, a svakome je bilo jasno da je moćan.

Dobro je da se u Skupštini postavilo to pitanje. Ja ga nisam postavljala, ali jesu poslanici. To je bila posebna tačka dnevnog reda i on je bio pozvan i zbog njegovog intervjua u "Dugi". Mnoge meni nepoznate stvari tada su izbile na površinu. Najinteresantnije što je obelodanjeno, da je intervju u "Dugi" pisao zajedno sa Sonjom Karadžić, kćerkom predsednika koja je u to vreme bila direktor Pres-centra, a uz odobrenje Radovana Karadžića, kao i to da je Sonja Karadžić zabranila moje pojavljivanje na paljanskoj televiziji. To su za mene bila žalosna ali i dragocena otkrića.

Od silnih poslova koje sam obavljala nisam ni obraćala pažnju na televiziju, jer nisam imala mogućnost da je gledam, a rukovodsvo se, u vezi s njihovim angažmanom, pojavljivalo na malom ekranu. Tako je to trajalo skoro celo vreme rata.

Radovan je bio sasvim na Mandićevoj strani, ali kada je video, prema diskusijama poslanika, da će se Skupština opredeliti da daje meni podršku, nastojao je da prekine raspravu, jer je već dosta istinitih stvari isplivalo na površinu koje mu ne idu u prilog.

Tražio je od Mandića javno izvinjenje meni, uz obrazloženje da sam starija. Znači, on treba da s eizvini zbog toga, a ne zato što je on pogrešio. To uopšte nije bilo teško za Mandića. Radovan mu je samo bacio sidro za koje se ovaj uhvatio. Izvinio se i objasnio da mu je povređen njegov ponos.

Nisam prihvatila izvinjenje, iako sam hrišćanka, da sam prihvatila, bilo bi to lažno. Ni izvinjenje ne prihvatam od te vrste ljudi, jer znam da je izvinjenje lažno. Tako su naši odnosi, iza ovog zasedanja Skupštine bili još gori. Radovan je bio jasan kao bukvar. Zasedanje je nastavljeno drugim tačkama dnevnog reda, a ja sam celo vreme razmišljala zašto sam ja tu među ovim ljudima.

Ne mislim na poslanike, nego ostale. Zar sam to doživela da se prepirem sa Momom Mandićem ili sličnima, sa kojima se, da su normalna vremena, nikada ne bih našla. Zar su to saradnici sa kojima radim na, za mene uzvišenom, zadatku odbrane srpskog naroda i koji me birao kada mu je bilo dobro, zar da ga napuštam zbog ovakvih sada kada mu je najteže. Da li je ikada moj narod znao da je biti sa takvim ljudima moja najveća žrtva koju sam za njega podnela.

I ćutati o svemu, onoliko koliko ja to mogu, i održati neku nužnu formu u tim odnosima dok ne prođe ratna opasnost. Ovakva moja razmišljanja započela su tada i vraćala se više puta za vreme rata.

Glavnim akterima kriminala u RS ne odgovara uvođenje ratnog stanja

U vezi sa Momčilom Mandićem ima mnogo šta da se priča, ali jedan događaj se ne sme zaboraviti, ne toliko zbog Mandića nego zbog drugih. Nekoliko meseci posle ovog skupštinskog zasedanja, ali možda je prošla i godina dana, na sastanku Vrhovnog saveta odbrane, general Mladić je govorio o ilegalnoj trgovini, o lopovlucima, prevarama i u tom kontekstu spomenuo je dva, tada već bivša ministra, Mandića i Miću Stanišića.

Tražio je od predsednika Republike da se poduzmu zakonske mere protiv tih ljudi i uopšte protiv tih pojava. Naravno, ja sam ga podržala, ali Radovan je otvoreno, bez ikakve kritičnosti, stao u odbranu bivših ministara. Rekao je da se oni bezrazložno i neargumentovano napadaju i predlaže da se formira komisija i da svi koji nešto znaju o tim rabotama dostave dokaze pismeno, te odredio Koljevića za predsednika te komisije.

MLADIĆ NIKADA NIJE NAPISAO IZVJEŠTAJ PROTIV MANDIĆA: Čini mi se da članovi Komisije nisu ni određeni, kao naknadno da će se imenovati, kada predsednik Komisije sakupi materijal o ovom slučaju, a to bi trebalo da bude u roku od mesec dana. Na toj sednici Koljević i nije bio prisutan. Radovan ga je i predložio zato što je znao da će u tom slučaju vršiti pritisak na njega i, kako će se pokazati, i mnogo više od ovoga što pod tim podrazumevamo.

Na tri stranice napisala sam ono što mi je poznato. Između ostalog, njihovu povezanost sa događajima na Grbavici, posedovanje magacina opljačkane robe, posedovanje vlastitih kriminalaca za obavljanje prljavih poslova, pretnje upućene meni i mom bratu od strane Mandića kao i pretnja pištoljem novom premijeru Vladi Lukiću. Tražila sam da se ove mafijaške metode, pretnje i ucene osude, prijavljuju i javno žigošu, ne bi li i Radovan i Momo jednom odustali od toga.

U Beogradu sam se videla sa Milicom Koljević, ruka joj je bila u gipsu i ona mi reče da je to posledica Nikolinog prihvatanja da bude predsednik Komisije. Ispričala mi je kako je nju, kod pozorišta zaustavio nepoznati čovek i pitao je: "Kako ste, gospođo Koljević". Ona je odgovorila ljubazno da ga ne pozna ili ga se možda ne seća. Uhvatio ju je za ruku i okrenuo tako snažno i bolno uz reči "zapamti ovo".

Čovek se brzo udaljio, a ona je otišla u Hitnu pomoć, gde joj je stavljen gips. Odmah iza ovoga Koljević mi saopštava da sam samo ja dostavila Komisiji ono što je traženo. Nije dostavio ni Mladić, ni njegovi saradnici koji su bili vrlo aktivni u kritici Mandića i Stanišića. Koljević mi je sugerisao da i ja povučem moj izveštaj, ja sam odbila i tražila da se o njemu raspravlja. Mladić se potpuno povukao iako mi je rekao da oni poseduju brojne papire koji terete ovu dvojicu. Ovo ni njemu ni drugima, koji su mi u toku tih mesec dana govorili da pišu drugi izveštaj, neću nikada oprostiti.

To je bilo bedno i nedostojno sa njihove strane. Koljević nije ništa napisao, makar da je rekao šta se desilo njegovoj supruzi, koja me je posetila da mi pokaže ruku u gipsu. Bila sam nesposobna za dvoličnost i za podmukle igre koje su se odvijale svakodnevno. Radovan je postigao šta je želeo. Objasnio je da je on imao pravo kada je rekao da je napad na Mandića i Stanišića neargumentovan, a što se našao samo moj izveštaj, to je posledica mog ranijeg sukoba s Mandićem.

RADOVANU NIJE ODGOVARALO UVOĐENJE RATNOG STANJA: Suviše mnogo je bilo onih čiji je motiv borbe bio pljačka, trgovina i razbojništvo, a ne odbrana zemlje i naroda. Upravo zbog toga više puta sam predlagala, i u Predsedništvu i na Skupštini, da se uvede ratno stanje, da čvrsto vlada zakon i, kako sam uvek govorila, kada je rat da se ratuje, a ne da se trguje. Samo je to moglo spasiti Republiku Srpsku od moralnog propadanja, da se iz rata izađe čistog obraza u svakom pogledu.

Međutim, glavnim akterima različitih sumnjivih poslova to nije odgovaralo. To su Radovan, Momo i njihov poslovni lobi, koji je kao hobotnica puštao pipke na sve strane.

Radovan se oštro protivio mom predlogu sa objašnjenjem da bi nam to zamerila međunarodna zajednica, a drugo, uvek je govorio: "Treba ovaj rat voditi blagom rukom i tako ga dovesti do kraja", baš kao da se radi o dečjim igrama u obdaništu. Iza toga se čula i ona njegova čuvena izreka: "Mi nećemo da pobedimo", što je apsurdno, a borce je užasno demoralisalo. Ne znam iz koje i čije moždane vijuge izvuče ovu glupost. Jer, ako ne pobediš, onda ćeš biti pobeđen.

Moj predlog Predsedništvu da se angažuje neka agencija za odnose sa javnošću je odbačen sa već poznatim obrazloženjem. Kao neko rešenje u tom pravcu, ali nikako supstitucija, bilo je osnivanje Direkcije za istraživanje ratnih zločina i za direktora je imenovan književnik Miroslav Toholj, član i funkcioner SDS-a od samog osnivanja stranke. Ja sam ga zatekla u Savetu stranke. Uvek mi se činio kao ozbiljan i razložan čovek. Kada smo ja, brat i snaha izašli iz Sarajeva, već smo ga zatekli u "Kikindi" sa suprugom i divnom devojčicom.

Bili su mi dragi, između ostalog, što se hrane u zajedničkom restoranu. Bila sam zadovoljna njegovim izborom za direktora jedne vrlo važne institucije. Premda je u "Kikindi" uvek bila gužva, naš Čvoro je obezbedio prostorije, a za tehničko opremanje imao je Toholj materijalnu, ali i svaku drugu podršku od Predsedništva.

TOHOLJ ZLOČINE NAD SRBIMA ČUVA ZA ROMANE: Mislila sam da je tako važan posao došao u ruke sposobnog, urednog i odgovornog čoveka. A materijala za njegov rad, nažalost, pristiže sa svih strana sve više. Obavestili smo sve policijske stanice i kontrolne punktove na našoj teritoriji, obaveštena je cela Republika o značaju ove institucije i zahtevali smo da se informacije o zločinima nad Srbima, kao i ljudi koji su uspeli da izađu iz muslimansko-hrvatskih zatvora i logora uz pomoć lokalne vlasti usmere prema Direkciji.

Svaki dan sam razgovarala sa Toholjem o novoprispelim informacijama. Bile su šokantne. Ja sam mislila da će posao koji obavi Toholj na Palama biti najkvalitetnije obavljen posao, ali i najvažniji posao.

I tako je krenulo dok se radilo o prikupljanju podataka. Međutim, druga faza, objavljivanje koje je trebalo da sledi odmah iza obrade podataka za jedno područje, za jedan grad,

nikako da krene. Na moje insistiranje da se podaci omah objavljuju i to prvo sa imenima žrtava, po opštinama, brojkama i, naravno, nazivima zatvora i ljudi koji su vršili zlodela, ili da se naprave neki formulari u koje će se unositi podaci, naišao je na otpor direktora. Dugo je izbegavao razgovor o ovoj fazi rada, a mi u Predsedništvu dali smo prioritet ovoj instuticiji, pre svega u materijalnom smislu.

Na kraju mi je Toholj rekao: "Nisam lud da to sada objavljujem, meni je ovo materijal za nekoliko romana". Ovo je naišlo na opštu osudu. Rekla sam mu da ga nismo angažovali da piše romane, biće i za to vremena. Odnosio se vrlo neodgovorno. I kasnije, kada su pokušali da taj posao povere nekom drugom, tada ja više nisam bila u Palama, odbijao je da preda kompjutere i drugu tehnički opremu. Radovan ga je štitio iako znam da nije blagonaklono gledao na Toholjevu privatizaciju jedne važne republičke institucije.

Iako smo se sukobili, nismo prestali da razgovaramo o srpskoj tragediji, o zločinima koji se ne mogu ni zamisliti. On mi je i dalje pokazivao nove podatke. Ja sam mu objasnila, a i sam se uverio, da sam spremna da u kratkom roku izvučem gole podatke, sa malo teksta, po regijama, da angažujem prevodioce za engleski jezik i da taj materijal dobije pravnu vrednost, a ne da se nalazi u njegovoj ladici.

Pristao je. Odlučila sam se da redovno materijal šaljem na sledeće adrese: Patrijaršija srpske pravoslavne crkve, premijer Jugoslavije Milan Panić, generalni sekretar UN-a Butros Butros Gali i sve ambasade u Beogradu. U mojoj kancelariji radilo se danonoćno. Svi smo bili volonteri. U roku od dva meseca (oktobar i novembar) u odvojenim delovima izašlo je devet celina, oko 200 stranica koje su išle na gore navedene adrese.

Distribuciju u Beogradu obavljao je moj bratić i za svaki materijal dostavljen ambasadama dobio je potvrdu o primitku. Povodom masovnih ubistava Srba, silovanja, zatvora, logora, napisala sam najmanje 30 pisama poznatim ličnostima iz međunarodne zajednice kao i onima iz sveta nauke i kulture. U to vreme nije mi bilo jasno zašto mi niko ne odgovara, da se neko zainteresuje i da vidi da li tu ima neke istine ili to neka budala izmišlja i uporno piše. U jesen 1993. imala sam priliku da razgovaram sa sekretarom ruske ambasade u Beogradu. On mi je potvrdio da su dobili celokupan materijal o zločinima nad

Srbima 1992, ali to nije niko čitao. Objasnio mi je da se i prije početka zločina odredilo, dogovorilo, ko će u ovom ratu biti žrtva, a ko počinilac zločina.

Predsjedništvo ne postoji, to su samo Radovan i Momo

Naredno zasedanje Skupštine bilo je koncem novembra ili početkom decembra 1992. godine u Zvorniku. Nisam više imala moralnu obavezu da formalno obavljam posao člana Predsedništva i odlučila sam da na zasedanju u Zvorniku podnesem ostavku. Znam da bi se neki obradovali, a mnogi žalili. Ovi poslednji su izbeglice, ranjenici, borci i neki poslanici.

NAPISALA OSTAVKU U NOVEMBRU 1992: Koliko sam puta, kako narod kaže, "pokusala poparu" zbog Radovanove porodice i njihovog siledžijskog ponašanja. Ja nisam mogla da kažem i da negiram da to nije tačno, nego sam objašnjavala da i ja nisam u rukovodstvu zbog Radovana i Mome ili lopova kao što je Mandić, kako su ih nazivali, nego zato što sam izabrana, a još više zato što smo napadnuti i ugrožena nam je egzistencija i život. To je najvažnije, kasnije kada opasnost prestane, raspravljaćemo o ponašanju pojedinaca. Jedan od ovih jadnika reče: "Nisu to pojedinci nego ceo SDS". Ipak to nisam mogla prihvatiti jer nije bilo tačno.

Jedan od najvažnijih političkih događaja s kraja 1992. sigurno je zvornička skupština. Napisala sam ostavku i otišla u Pale da to saopštim Radovanu, Momi i Nikoli. Iako me svojim postupcima nisu obavezali na korektnost, ipak sam smatrala da ih moram obavestiti, a ne da to prvi put čuju na sednici. Našli smo se u Mominom kabinetu, ali Nikole nije bilo.

Tekst ostavke je kratak i navode se moja zaduženja koja sam od Skupštine dobila i nemogućnost da ih obavim za šta ja ne snosim krivicu. Takođe, navela sam da se mesecima bavim humanitarnim problemima.

Njima dvojici sam rekla da me koriste kao neki paravan, kao bedž, da koriste moj ugled i autoritet i da su to uradili i 1990. na izborima, da za SDS dobiju glasove. Uveliko se već tada pričalo o nedozvoljenoj trgovini i mutnim poslovima u koje su ova dvojica uključeni. Narod zna da je to nespojivo sa mojim imenom i da ja to ne bih svojim autoritetom pokrivala i zato me

trebaju. Radovan obrazlaže da me na ovo nagovorio Branko Đerić.

Nisam ja od te sorte da me neko može na nešto nagovoriti, niti je premijer Đerić od te sorte ljudi da bi nekoga na nešto nagovarao. Ova dvojica ne mogu da shvate neke stvari, jer i pored njihovih diploma, nedostaje im nešto što se diplomom ne dobija i nedostajaće im dok žive. Važne odluke, posebno ove vrste, donosila sam uvek sama, malo sa zakašnjenjem, jer mi je uvek bilo potrebno mnogo argumenata i da ih više puta proverim, posebno kada se radi o proceni ljudi.

Radovan je polazio od sebe. On je imao u svom bližem i daljem okruženju ljude koje je slušao i koje je morao da sluša. Bio je neodlučna osoba i zavisan na različite načine od nekoliko ljudi. Nije mogao shvatiti one koji su u tom smislu potpuno nezavisni i slobodni. Međutim, bio je lukav i znao je kako će me pokolebati u mojoj odluci. On reče: "Šta će reći narod, šta će reći borci. Hoće li borci pobacati oružje zbog sukoba u rukovodstvu." Pogodilo me ovo zato što sam bila ovoga i ja svesna i celo vreme sam potiskivala takva razmišljanja.

Oni su tu preko puta mene, s druge strane stola, ali ja ih i ne primećujem, oni su sada nevažni za mene. Tu su u sobi neka druga lica koja sam sretala u izbegličkim kampovima, na ulici, borci na liniji, ranjenici. Sa njima, sada, tu, ja vodim raspravu. Oni su protiv moje ostavke. Oni su me voleli, zvali me Caricom, ispisivali moje ime po tenkovima ili jednostavno zvali me Bilja. To je ono što mene obavezuje, to je ono što me pokoleba u mojoj odluci, a ne Radovan i Momo.

Radovan misli da me on ubedio da povučem ostavku. Kakva zabluda! Vidim da im je laknulo kada sam rekla da ću ostati i nastaviti da radim posao koji sam od samog početka radila, ali ne kao član Predsedništva. Sa njima sam tada prekinula razgovor i najavila da ću obavestiti Skupštinu o mojim daljim namerama. Da li su oni uopšte svesni da i ne postoji u stvari Predsedništvo, nego samo Radovan i Momo, a nekada samo Momo i Radovan, zavisno od situacije. MOMO I RADOVAN RUŠE ĐERIĆA: Skupštinsko zasedanje u Zvorniku bilo je pozitivno, ne po svom ishodu, nego je bilo jako poučno za one koji su razmišljali o posledicama donetih dokumenata, ali takvih nije bilo mnogo. Radovan i Momo

odigrali su svoju značajnu ulogu u rušenju Branka Đerića kao premijera. Scenario je bio pripremljen i sve se odvijalo u njihovom željenom pravcu, dok premijer nije izašao za govornicu.

On je otvoreno i precizno opisao stanje i odnose u rukovodstvu i Vladi i šta, u stvari, od njega traže Radovan i Momo (tj. da oni vode Vladu a da on bude samo proforme, ali ne proforme premijer kada je odgovornost u pitanju). Izašlo je još nekoliko ministara za govornicu. Sećam se vrlo argumentovanog izlaganja Milana Trbojevića.

Inače je bio dobar govornik. On je pokrenuo i neke poslanike da govore u smislu neopravdanosti ovih napada na premijera. Sećam se da se postavilo pitanje, ako se jasno ne definiše zašto se smenjuje premijer, ponoviće se isto i sa sledećim.

Kao da su na taj način prorekli sudbinu sledećeg premijera Lukića, koji je doživeo istu sudbinu kao i Branko Đerić, samo zato što se nije dopadao, odnosno nije bio "čovek" Radovana i Mome.

Iako je diskusija u parlamentu krenula u prilog Đeriću, ipak je on vrlo rezolutno i neopozivo dao ostavku, uz odlično obrazloženje zašto to čini. Skupština je prihvatila ostavku, čule su se mnoge istine koje bi Radovan i Momo voleli da se ne čuju. Tako je RS ostala bez najboljeg premijera. Ja sam ponovila ono što sam rekla na prethodnoj sednici u Prijedoru i da je očito da dvojcu koji sve vodi, nije stalo do institucija i zato ne želim da budem član Predsedništva, jedne samo formalne institucije, nego predlažem Skupštini da izabere predsednika, pa da se zna ko je odgovoran.

Ako to urade, ja mogu biti potpredsednik. Odmah iza ovog predloga za govornicu je izašao Nikola Koljević sa kojim se uopšte nisam prethodno dogovarala, podržao je moj predlog. Radovana gledam, i on je čini mi se, zadovoljan, samo da još Skupština usvoji.

Jednoglasno je podržan predlog i tako je prestao rad Predsedništva, a RS je dobila predsednika i dva potpredsednika. Izričito je rečeno da sam ja zadužena za humanitarnu oblast tako da se nije ništa menjalo u mom dosadašnjem angažmanu.

KARADŽIĆ – HISTERIJA SE LIJEČI ŠAMARIMA: Dakle, na sednici parlamenta u Zvorniku koncem 1992. donesene su značajne odluke. Na narednoj sednici, koja je, čini mi se, takođe bila u Zvorniku, Radovan Karadžić kao predsednik Republike predložio je prof. dr Vladu Lukića, dotadašnjeg oficira za vezu sa UNPROFOR-om, za mandatara Vlade.

Imala sam priliku da se nekoliko puta ranije sretnem sa prof. Lukićem i da porazgovaramo. Bio je od pomoći mnogim Srbima izvodeći ih iz Sarajeva, onda kada je taj grad bio pravi pakao za njih. Koljević ga je poznavao iz mirnih vremena kao čestitog čoveka i sugerisao je Radovanu da ga predloži za mandatara, što sam i ja zdušno podržala.

A Radovan i Momo, izgleda prihvatili su da vide hoće li biti poslušan, ako ne, ponoviće sa njim isti postupak kao i sa Đerićem. Nakon samo nekoliko meseci postavio je Radovan potpredsednika Vlade Branka Ostojića, svog čoveka koji je i pored veoma dobre naravi i tolerancije premijera Lukića, radio na svoju ruku ili onako kako se dogovori sa Radovanom.

Imao je razgranat biznis i van granica naše zemlje i došao u sukob sa zakonom u Švedskoj. Ja nisam znala odmah odakle je ta veza Branka Ostojića i Radovana, ali jedanput mu je jezik prebrzo letio, a inače je voleo da se hvališe, pa ispriča kako je pred rat on pomogao "siromašnog" Radovana i njegovu porodicu i bilo je još nekih detalja koji nisu za priču.

Međutim, zvorničku skupštinu ću pamtiti po događaju koji se desio van sale, ali u zgradi opštine Zvornik. Jedna grupa mlađih i pokoja starija žena i nekoliko muškaraca, svi u crnini, oko 15-20 njih tražili su od mene da im obezbedim sastanak sa Karadžićem, jer, kako oni kažu, on to uporno odbija.

Nisu ni trebali da govore o svojim problemima, ja ih znam napamet, čim nose crninu. Ja sam to saopštila Radovanu i savetovala da takve razgovore ne odbija, jer ti ljudi nisu to zaslužili, možda im je potrebna samo lepa reč. On se čudnovato opirao tom susretu. Nisam to mogla da shvatim. Na koncu je pristao, ali pod uslovom da i ja budem prisutna.

Sreli smo se sa normalnim, ali ojađenim ljudima, koje je trebalo saslušati, utešiti i videti šta se može od njihovih zahteva obezbediti. Kada ih sasluša njihov predsednik, a vidim da već gubi strpljenje, on reče: "Kada bi vas kojim slučajem vaši mili koje ste izgubili, videli kako kukumačete, oni bi vas se stidili.

Uhvatila vas je histerija, a to se liječi šamarima." Sve je izgovoreno tako brzo i u besu da nisam uspela da ga sprečim da dalje vređa. Bila sam i ja zapanjena, zaleđena kao i ostali.

Karadžića nisu zanimali sarajevski Srbi

Već sam spominjala da sam zajedno sa UNPROFOR-om radila na otvaranju Sarajeva, tj. stvaranju mogućnosti da se iz Sarajeva izađe ili uđe u grad na posebnim punktovima. Kada je sve dovedeno do kraja, Alija je odbio da potpiše taj papir.

Da li kao zamena za to ili pod pritiskom UNPROFOR-a, dozvolio je da se organizuje u toku dva dana izlazak autobusom iz Sarajeva, za one koji to žele. To je bilo u novembru i čini mi se da je ukupno šest autobusa izašlo iz Sarajeva, preteženo su izlazili Srbi.

DOLAZE AUTOBUSI SA SRBIMA IZ SARAJEVA: Ovi autobusi su pristizali na plato ispred hotela "Panorama", a tu su u blizini bile i prostorije predsednika i Skupštine. Većinom su to bili stariji ljudi, a neki i u dubokoj starosti. Naiđem na dosta mojih prijatelja i poznanika. Među njima i moja prijateljica Višnja sa starom mamom ide za Beograd. Njen tata je musliman, učitelj, umro je 15-20 godina pre rata. Ona nosi tipično muslimansko prezime. Začuđena sam, pa zar i ona mora da beži. U autobusima je bilo mnogo profesora sa Univerziteta, posebno sa Medicinskog fakulteta. Ta dva dana bila sam samo njima posvećena i naravno u priči sa njima saznala sam, iz prve ruke, kako se živi u Sarajevu. Neki od njih izlazili su dva i tri puta na železničku stanicu odakle su polazili autobusi. Dobro su ih mučili. Ukrcaju ih u autobus, a onda posle jednog ili dva sata otkažu vožnju sa objašnjenjem: "Eto, vaši četnici neće da vas prime".

Slušajući ovaj užas, imala sam osećaj kao da se to događa na nekoj drugoj planeti, a ne u gradu koji je udaljen od Pala pola sata vožnje i koji smo nazivali "našim Sarajevom". Proklinju Aliju i ja kažem neka mu bog odredi što je zaslužio, šta je napravio od našeg grada. Sad kada ovo pišem, više me ništa ne veže za Sarajevo, učinili su da nestanu i one lepe uspomene iz detinjstva i mladosti. Među ovim ljudima izašla su i dva lekara, koji su redovno odlazili u bolnicu na posao. Oni su mi napisali izjave o stanju u bolnicama i ambulantama gde se na određenim mestima smeštaju topovi, iako su zgrade obeležene crvenim krstom.

Da se vratim tom značajnom događaju kada su Srbi sa nekoliko autobusa imali mogućnost da izađu iz Sarajeva. Oni koji nisu našli mesta, a bilo ih je dosta, ostali su i bez stanova, a i bez mogućnosti da napuste grad. Kasnije je to sve teže bilo, ali razvio se i biznis. U ovome su sarađivali srpski lopovi sa muslimanima, a po glavi cena je bila dve do pet hiljada maraka, zavisi od glave i lokacije. Ovaj posao se razvio naročito dobro u toku 1993. i 1994. pa će o tome kasnije biti reči. Radovan nije ni išao da se sretne sa tim mučenicima iz Sarajeva. Bio je u Palama, autobusi su stali na platou zgrade u kojoj je Kabinet predsednika, a u autobusu je bilo dosta njegovih kolega, još više njegovih bivših profesora. Neki su me pitali za njega. Izbegavala sam odgovor, kako da kažem da je on indiferentan prema ljudima koji pate. Osim toga on je uzleteo u visine i taj osećaj umišljenosti nije mogao da sakrije.

SLIČNOST MILOŠEVIĆA I KARADŽIĆA: Tako se primakla noć, kasna je jesen i mrak rano pada. Radovan je tražio da se održi neki sastanak na kojem sam ja izvestila o transportu Srba i o nekim podacima koje sam saznala od njih, kao i ko je sve bio u autobusu. Mogu nekako da razumem što Momo nema interes za ove ljude, on je iz Zabrđa, a ne iz Sarajeva i on nikoga tu i ne poznaje, ali ne mogu da shvatim nezainteresovanost ovog drugog. Usred ove teme, Radovan zove jednog od telohranitelja da se raspita zašto je Ljilja plakala i brine se da se nije šta desilo njegovoj deci. Ja pomislih da je valjda nekoga od poznatih srela u transportu i verovatno je to razlog njenog plakanja. Vrati se telohranitelj i upravo to glasno saopštava i tek tada se sastanak nastavlja.

Nakon skoro 12 godina, takvo isto ponašanje videla sam kod Slobodana Miloševića u zatvoru Ševeningen. Obojica osećaju samo muku svoje porodice i ničiju više. Kada su se spominjala imena, posebno Miloševićeve supruge i eventualno njena veza sa Stambolićevim ubistvom i kada govori o svom sinu Marku, svojoj porodici, vidiš da taj bedni čovek ima osećaj, prepoznaješ čoveka koji je u stanju da pati, da bezrezervno stane u odbranu svoje porodice. Prosto mi bi drago da se u tom telu prepoznaje i duša. Ali van tog uskog kruga njegove porodice ne postoji niko za kim bi mogao da zatreperi i jedan damar njegovog nervnog sistema. Kada je reč o drugim ljudima, oni nisu vredni njegove pažnje, a kamoli da oseti tuđu muku kao svoju vlastitu. Kao da mu u žilama ne teče krv, nego neka ledena tečnost.

Gledajući Miloševića, a pre toga Radovana, zaključih koliko su slični, koliko su nesposobni da saosećaju sa drugima, a godine o kojima govorim bile su godine patnje i užasa. Na neki način ih i žalim. Ako sam ja u tome drugi ekstrem, ipak je i to bolje nego biti kao "tata", ili "gazda", "šef", kako su Miloševića zvali ili kao njegova kopija Radovan. Krajišnik se u tome znatno razlikovao od njih.

SLAVKO LEOVAC IZLAZI IZ SARAJEVA, RADOVAN NEĆE DA GA VIDI: U jesen 1992. uspeli su iz Sarajeva da pobegnu predsednik Saveta SDS-a akademik Slavko Leovac i član Saveta i predsednik humanitarnog društva "Dobrotvor" dr Andrija Gvozdenović. Javio mi se Leovac, nalazi se kog svog prijatelja u Palama. Dobro se sećam naše sreće kada smo čuli tu divnu vest. Odmah smo otišli kod njega, a drugujemo još od gimnazijskih dana. Ovo govorim u množini jer tu sreću delim sa bratom i snahom. Slavko je imao vikendicu u Palama, tačno do kuće gde smo se sreli, ali nije bilo nikakvog izgleda da se primakne ili da nešto što mu je najneophodnije uzme, pošto sa sobom ništa nije poneo. Neki koji su se uselili u njegovu vikendicu poručili su mu da će ga ubiti. Iz jednog pakla je izašao, a ovakva situacija ga dočekuje u Palama, razlika je samo u tome što je život u Palama sigurniji, ali ne siguran.

U Sarajevu je preživljavao preteške dane. Na ulici su ga pljuvali kao uglednog srpskog intelektualca i predsednika Saveta SDS-a. Odvodili ga iz stana sa vrećom na glavi i po celu noć ispitivali. Pričao mi je Slavko da su tražili njegovu kćerku, mislim da je njoj tada bilo sedamnaest godina i za nju je on strahovao. Ona je bila sakrivena u kući jednog muslimana, Slavkovog prijatelja. Slavko mi ne reče njegovo ime, niti sam pitala. Mislim da bi taj plemeniti čovek imao problema zbog svoje ljudskosti i plemenitosti.

Ovde se prisećam i tragedije porodice Najdanović, koja je usledila od istih zločinaca. Milutin Najdanović je bio grudni hirurg u Sarajevu, a bio je oženjen Rikicom Samokovlija, prof. pedijatrije, kojoj je Isak Samokovlija, poznati književnik, Jevrej, bio otac. Milutin i Rikica su imali tri kćeri, a Milutin je, u tim vremenima mučenja Slavka Leovca, takođe zverski mučen i ubijen kod sarajevskog sportskog centra "Zetra". Kakvi su to bili zločinci kad nisu prezali ni od toga da liše života oca tako jedne brojne jevrejske porodice.

Prilikom ovog susreta Slavko mi reče da je pokušao da stupi telefonom u kontakt sa Radovanom, ali bilo je bezuspešno. Ništa mu nisam govorila o mojim saznanjima i iskustvom sa tim čovekom, naprotiv, nevešto ga pravdala zauzetošću i obećala Slavku da ću ja ugovoriti njihov sastanak. Našla sam ga, ali on je potpuno nezainteresovan za sudbinu Srba Sarajlija, pa i Slavka Leovca. On to ne može niti da prikrije, on je sav elementaran, vidi se da nije prošao dril građanskog odgoja. Njemu Slavko više ne treba, ne treba mu ugled i autoritet jednog visokog intelektualca, a i te kako mu je trebala u njegovoj startnoj poziciji. Sada su važni neki drugi ljudi. Ljudi sumnjivog izgleda i delovanja, a sve je više takvih oko njega i među njima se najbolje oseća. Pokušala sam da mu kažem i objasnim da mu je obaveza da se nađe sa predsednikom Saveta stranke, ali sve uzalud.

Opet sam otišla kod Slavka i pokušavam da opravdam Radovana, ali ne zbog njega, nego zbog Slavka, da ga ne povredim i tako je bio sav ranjiv i ponižen od nevrednih ljudi. Zvala sam Glavni štab VRS, objasnim o kome se radi i tražim helikopter da ga prebaci za Beograd. To je sve što sam mogla tada da uradim za druga iz gimnazije, za kolegu sa Univerziteta i predsednika Saveta stranke u kojoj ja nisam ništa. Nakon dve godine saznala sam od Slavka da je tada shvatio da ga Radovan nije hteo primiti i da sam ja bila nevešta u opravdanju njegovih postupaka. Ali već je svima bilo jasno da nije Leovac jedini bio zloupotrebljen i odbačen. Potpuno isto se desilo i sa dr Andrijom Gvozdenovićem, ortopedom i slikarom. Međutim, razlika je u tome što nismo imali priliku da se ponovo sretnemo i da mu kažem da nije bio jedini tako tretiran od strane Radovana.

(Kraj)

 

—————–
 

—————–
 

SRPSKA ARMIJA NE ODGOVARAJU ZA SADRZAJ OBJAVLJENIH CLANAKA I KOMENTARA. MISLJENJA IZNESENA U CLANCIMA ILI KOMENTARIMA SU PRIVATNO MISLJENJE AUTORA CLANKA ILI KOMENTARA I MOZDA NE PRESTAVLJAJU STAVOVE REDAKCIJE SRPSKE ARMIJE..
 

SVI VASI KOMENTARI BICE OBJAVLJENI – SPSKA ARMIJA NE PRIPADAJU BILO KOJOJ POLITICKOJ STRANCI – MI SE U SVEMU RAZLIKUJEMO OD PODREPASA, KOJI SU U SLUZBI ILI  ISTOCNE ILI ZAPADNE PETE KOLONE… I KOJI MORAJU PRETHODNO TRAZITI ODOBRENJE MOGU LI OBJAVITI VASE KOMENTARE…

SRDACNO

GLAVNI UREDNIK SRPSKE ARMIJE

DR. SLOBODAN PIVLJANIN

card1

POSALJITE VAS KOMENTAR

srpska-armija@hotmail.com

This entry was posted in Nieuws en politiek. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s