Dijelovi knjige “Svedočim” Biljane Plavšić = MILAN V. PETKOVIC (DRUGI DEO)

 

 Grb-Srbija -KRUNA   y1pn31KDOoQTghGiV8CdkN-eSP5Y2ARZxHBYr_wncWikID5V_q9rXfnjV2VL7DM_sZHYCK-HKF8_mE  Grb-Srbija -PETOKRAKA-2
  
SRBSKA ARMIJA

SRBSKA ARMIJA JE SRBSKI NAROD!

SRBSKI NAROD JE SRBSKA ARMIJA!

   http://www.crazyprofile.com/scroller/scroller-sign.swf
Get a scroller sign at http://www.crazyprofile.com.com!

KOSOVO JE SRCE SRBIJE

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

SLOBODAN PIVLJANIN

DIREKTOR & IZDAVAC

IRIS DE VRIES

4 JANUARI 194210 JANUARI 2006

 

Biljana Plavšić
Биљана Плавшић
 

Biljane Plavšić

MILAN V. PETKOVIC

 MILAN V. PETKOVIC

 

Emailing: BILJANA PLAVSIC – Memoari.doc
Van: Milan V Petkovic (office@apisgroup.org)

 
Verzonden:
zondag 24 augustus 2008 11:31:35
Aan:
SRPSKA ARMIJA (the.serbianarmy@hotmail.com)

Saljem vam ovo. Mozda ce biti interesantno da se nadje na stranicama SRPSKE ARMIJE.
Pozdrav,
Milan V. Petkovic
 
 
The message is ready to be sent with the following file or link attachments:
BILJANA PLAVSIC –  Memoari.doc
 
 

Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić

 

Sjednica Osnivačke skupštine SDS-a

 

 

FALSIFIKOVANJE ZAPISNIKA: Nakon nekoliko dana tražila sam da se na sednicama vodi zapisnik. Radovan me u čudu pogledao i reče da on kasnije svojoj sekretarici izdiktirao zaključke. Ono što sam smatrala normalnim, tome se on čudio, a drugi se smejali pustivši mene da "ispravljam krivu drinu". Ove naknadno izdiktirane zapisnike ne sećam se da sam ikada videla dok sam bila na slobodi, ali našla sam ih u materijalu Tužilaštva. Dostavljena su mi 33 zapisnika, malo koji je duži od jedne stranice. Ali ne samo da su interesantni zapisnici Predsedništva, nego i drugi papiri sa potpisom Karadžića, koji je u žurbi da ih što pre dostavi Tribunalu pravio greške pa se potpisivao kao predsednik Republike Srpske, onda kada nismo imali predsednika Republike i kada je naziv naše republike bio Srpska Republika Bosna i Hercegovina. Sa više aspekata je taj materijal interesantan i mnogo govori, a posebno o osobi koja je, što se može zaključiti, u stalnom kontaktu i snabdeva Tužilaštvo dokumentacijom. Neka se i to zna, i sve će se saznati, ako bog da, pa da srpski narod tačno zna ko je izdajica. O ovome, o mojim saznanjima, kada se o ovoj temi radi, moglo bi se mnogo govoriti.

Da se vratim naknadno izdiktiranim zapisnicima iz 1992. godine, tj. od 12. maja, od kada je na Skupštini u Banjoj Luci izabrano Predsedništvo. Rađeni su po jednoobraznom klišeu i često je naznačeno da su sednice počinjale u osam ili devet časova, što je netačno, jer u to vreme predsednik Predsedništva je spavao. Čak je naznačeno i kada je sednica završena, što pretpostavlja da je zapisničar bio prisutan, a to nije bio slučaj. Prema zapisnicima ja sam prisutna na svim sednicama, što takođe nije bio slučaj.

 Koljević je bio češće odsutan, ali prema ovim zapisnicima i on je redovno prisutan.

Iz ovih zapisnika saznajem još i dodatne podatke o Klari Mandić, ona je ranije imenovana za specijalnog savetnika, a na sednici 13. jula imenovana je još i za generalnog sekretara Komiteta za obnovu naše republike i za, kako piše, savetnika za odnose sa javnošću (Public Relation). Znači, ona je trebalo da bude srpska supstitucija za Rude Fin, koja je za Hrvate i Muslimane dobila medijski rat!!! Zato smo mi medijski rat i izgubili. Neko ko je bio u stanju da se poigrava sa ovako važnim stvarima koje znače opstati ili nestati, za Srbe, taj nas je vodio, taj je bio predsednik!!! Čitaoče, dozvoli mi da ovako reagujem, ovo je šok za mene nakon 12 godina. Dalje u zapisniku piše da sam ja bila prisutna na toj sednici. To je nemoguće. Ova žena, koja više nije živa i neka joj bog dušu prosti, nije kriva što su je zapale tolike funkcije u 1992. godini, a nikada nije došla u Pale i nešto uradila, nego onaj koji joj je dodjeljivao te položaje, a sigurno i velike pare nakon "profesionalno obavljenog posla".

Još jedna potpuno nepoznata osoba čije se ime pojavljuje u ovim zapisnicima jeste Izareli Kelman, koji je na sednici Predsedništva od 21. juna imenovan za specijalnog savetnika Vlade. Nikada ga nisam upoznala, a verujem, niti tadašnji premijer. Prvi izdiktirani zapisnik odnosi se na konstitutivnu sednicu 12. maja održanu u Banjoj Luci. Ja uopšte tada nisam bila prisutna, nego sam bila pod granatama u Sarajevu. Na tom kratkom zapisniku nalazi se i moj potpis. Nisam sigurna da li sam naknadno potpisala, nakon izlaska u Pale 22. maja ili me je neko potpisao. A i to se dešavalo. Čak i onda kada sam bila predsednik RS. Radile su se stvari koje su nezamislive u iole civilizovanom društvu, gde bi se očekivalo da postoji minimum poštovanja zakonitosti.

Početkom 1998. na Kabinet predsednika RS stigla su dva računa, jedan je već plaćen, a drugi treba platiti. O čemu se radi? O kupovini novog mercedesa, kojeg ja nikad ne bih naručila i kojeg nikad nisam videla i koji je već isporučen što potvrđuje potpis: "za predsednika Republike Dragan Bojić". Ovaj čovek je od samog početka bio šef obezbeđenja Radovana Karadžića i nikada nije bio u mojoj službi. Neplaćen račun je takođe ogroman, a odnosi se na ugradnju posebne opreme kao što je bife, ekran itd. I mercedes i dodatna oprema naručeni su za moga mandata, ali bez mog znanja i uručeni su bivšem predsedniku. Ispitivanja ovog slučaja pokazala su da ova kola koristi supruga Radovana Karadžića. Račun za dodatnu opremu nije uplaćen iz mog kabineta.

Drugi slučaj falsifikovanja potpisa otkrila sam prilikom dodele visokog ordena tadašnjem ministru vanjskih poslova Rusije gospodinu Primakovu. Uz orden uručuje se i povelja, koja je, kada sam pogledala, jedan sat pre dolaska Primakova, već bila potpisana. Totalno nevešt falsifikat. General Subotić, koji je vodio Kancelariju za ordenje, je u nekom neveštom obrazloženju spomenuo da je to uradio Aleksa Buha, koji već tada nije bio ministar vanjskih poslova, ali velika je verovatnoća da je to on učinio. Tražila sam da se ispiše nova povelja, a ovu sa falsifikovanim mojim potpisom predala sam na sud. Sud je pokrenuo proceduru, ali je i zaustavio. Ovo je usputna ilustracija kako se radilo i šta su sve sebi dozvoljavali ljudi na visokim funkcijama koji bi trebalo da budu uzor čestitosti.

SONJA KARADŽIĆ IMALA MOĆ DA POSTAVLJA MINISTRE: Nekada sam se pitala da li je predsednik Karadžić uopšte svestan šta se dešava oko nas, šta se dešava na celoj teritoriji BiH i kakav je status Srba u odnosu na vanjska i unutrašnja događanja. Da li je ovaj čovek svestan da svakodnevno ljudi ginu, da su bolnice pune ranjenika, da ljudi beže i ostavljaju za sobom sve što su sticali, ne u toku jednog života, nego u toku više generacija. Međutim, on je jedini među nama, koji je sa lošijeg došao na znatno bolje što se tiče životnog standarda. Data mu je na raspolaganje velika kuća u kojoj je najmanje četiri puta povećala svoj životni prostor njegova porodica. Ima na raspolaganju nekoliko kola, apartman u "Interkontinentalu", a posebno njegova kćerka. Kasnije je Vlada kupila njemu u vlasništvo kuću, jer se njegova supruga tužila da ne može stanovati u privremenom smeštaju, to je kao i nemati ga. Ta kuća, koju je dobio u vlasništvo, a ne kupio, i danas pripada njegovoj porodici. Helikopter koji je prevozio teške ranjenike na VMA bio je i njemu na raspolaganju, ali to nije podrazumevalo da članovi njegove porodice imaju prednost u odnosu na ranjenike. Ipak je tako bilo. Bio je i jedan članak u novinama kako je njegova kćerka Sonja sa svojim kučetom tražila da već smeštenog ranjenika iznesu iz helikoptera, jer njih dvoje moraju hitno u Beograd. Uz članak bila je i slika, ranjenik na nosilima spušten na zemlju, a Sonja sa kučetom ulazi u helikopter sa oznakom crvenog krsta. Inače je bila moćna, otpuštala je i postavljala ministre, naravno preko svoga oca. Mislila sam se, koje je ovo ludilo, gde sam ja ovo zapala, kakvi su ovo ljudi oko mene?

Velibor Ostojić kao "gospođa ministarka"

Javili su mi iz stranke da će po mene doći Velibor Ostojić, meni tada nepoznat čovek, da me vozi u Miliće. Bio je tačno u četrnaest časova pred fakultetom. Rukujem se sa njim i pitam ga ko je i da li je član SDS-a. Odmah sam videla da sam pogrešila. Jer očito sam povredila čoveka, on je uvređen, a tek smo krenuli. Kako to da ja njega ne poznajem, on otvoreno protestuje. Ja se izvinjama sa istim obrazloženjem da ne poznajem mnoge funkcionere stranke. Kasnije mi je pričao da je izuzetno uspešno završio neku najtežu studijsku grupu na Filozofskom fakultetu. Dalje, dao mi je do znanja da ako on posle izbora ne dobije makar neki ministarski resor da će dići ruke od SDS-a.

OSTOJIĆ LIK ZA NUŠIĆA: Bila sam zapanjena takvim rezonovanjem ovog čoveka, ali je iskrenost tu. Prvi put se srećem sa ovakvom vrstom ljudi. Neću da kažem da nisam poznavala mnogo onih koji bi za neki položaj i neki svoj profit rušili sve pred sobom, ali ovaj onako otvoreno, kao na pijaci, a ne zna ni da li ćemo dobiti izbore. Uvuče mi se neki strah u kosti, plašim se za stranku i šta ako ih je više takvih. Dok ja o ovome mislim i strahujem. Velibor konstantno priča, čujem opet spominje neka ministarstva, a celo vreme diže onu jednu ruku sa volana i maše kažiprstom kao da nekome preti. Plašim se da u zanosu ne digne i onu drugu ruku sa volana. Ja pokušavam da to izbegnem koliko je do mene i odboravam i opravdavam sve njegove "zahteve", uvažavam sve njegove "sposobnosti". Zaista, ovakve sposobnosti za život i egzistenciju nikada nisam videla. Tako smo srećno stigli do Milića.

Tribina je uspela. Iza mene govorio je Ostojić, bio je sav zanesen. Ja ne mogu da slušam šta govori jer mi pažnju odvlači njegov kažiprst koji je neprestano u vazduhu i nekome preti. Kada se završila tribina, bilo je već kasno, prošlo 19 časova, a vani snežna mećava. Krenuli smo odmah nazad. Velibor me provocira da nešto kažem o njegovom nastupu. Rekoh da je bilo sve dobro osim mahanja kažiprstom, pa ga tada upitah da slučajno nije ranije bio partijski komesar. Ovo, što rekoh, moglo nas je koštati života, jer na tren one sićušne, dečije, šake ispustiše volan, a put klizav i slaba vidljivost. Sav je ozlojeđen rekao da ga to i drugi pitaju. Pošto se nigde ne survasmo, zahvaljujući dragom Bogu, ispravljam svoju grešku i počinjem da hvalim sadržaj njegovog govora na tribini, kojeg nisam ni slušala. Čovek se primirio, a ja se Bogu molim da srećno stignemo do Sarajeva. Negde oko jedan čas noću stigla sam kući. Ja se pozdravim sa Veliborom i zahvalim mu na odličnoj vožnji – videla sam da mu i to priznanje treba i tako se na koncu sve izgladilo.

VELIBOROVE AMBICIJE: Kada je bila tribina u Foči upoznala sam njegove roditelje. Oboje su sišućni, veoma bistri i mudruju. Pokazaše mu neku liticu iznad Foče i nekoliko kućica samo što ne slete sa te strimne, to je njihovo selo. Na koncu otac reče: "Mogao bi moj Velibor biti predsednik umesto Radovana, ti i ne znaš koj je to pamet". Iz nekih kasnijih razgovora sa Ostojićem, zaključila sam da je tada otac samo glasno rekao ono što sin misli. Gledajući one kućice, strminu, veliku udaljenost od grada, a tek od Sarajeva, pomislih koliko je put u svakom pogledu, prešao Velibor dok je došao do Filozofskog fakulteta, do one, kako je rekao, "najteže grupe". Međutim, Velibor hoće dalje, hoće ministarski resor ili diže ruke od svega. Evo čujem da bi bio i predsednik SDS-a. Mučile su njega i druge ambicije, koje bi trebalo da budu prateće sa njegovim uzletanjem u visine novac, kuće, kola, ljubavnice. Sve mu to pripada, tako to treba da bude jer je uvek tako bilo, razmišlja Velibor kao Nušićeva "ministarka". Tada mi je to bilo smešno i zabavno, ali uskoro to će biti Veliborova stvarnost. Zašto se bavim ovom osobom? Jednostavno zato što nije jedini, on je zabrinjavajuća pojava. Mnogo ih ima takvih, to su "pravi", "jaki" Srbi koji se instališu u novu vlast i koristeći političke pozicije obogatiše se preko noći. Sitni piljari postadoše biznismeni, savetnici predsednika ili galantni donatori koje je Karadžić mnogo voleo. Oni su sa različitih pozicija učestvovali u izgradnji Republike Srpske. Bili su prepoznatljivi, uočljivi i uvrediće se ako nisu zapaženi. Narod ih je znao. Svaki kraj je imao nekog takog "uglednika". Ljudi su mi pričali o njima kao su i šta su bili pre par meseci, a sada su veliki biznismeni. To je za mene nepoznat svet, ali kada slušam o njima kao da slušam bajke, jer samo u bajkama se može preko noći od siromaha postati milioner. A izgleda kao da smo mi živeli u takvoj vrsti bajkovitog vremena, jer su ti milioneri nicali kao gljive iza kiše.

VIŠEPARTIJSKI KALINIĆ: Održan je i veliki predizborni skup reformista na Kozari. Ante Marković drži govor. Misli Ante dobro će proći jer ludi Srbi-Krajišnici još u srcu drže Josipa pa što ne bi i Antu. Tada još nisam znala kako je Krajina duboko vezana uspomenama za austrougarskog kaplara, vatikanskog špijuna, čoveka Kominterne, najvećeg srbomrsca – Josipa Broza. Pitali smo se zašto nije Ante otišao u zapadnu Hercegovinu da mitinguje. Sećam se da je celo Sarajevo bilo izlepljeno njegovim slikama. Sa koje god strane da se pogleda on se smeši. Bila sam sigurna da će dobiti izbore.

…Nije bilo teško raskrinkati bivše komuniste među reformistima jer su to poznata lica iz CK. Ali da se desi da član CK, pa reformista, i kada je video da su izgubili na izborima, postane član SDS-a izgledalo je nemoguće. Ali sve je moguće – to je Dragan Kalinić, bivši član CK, predsednik SDS-a i kasnije, predsednik Narodne skupštine RS. Doduše, u tu se stranku, neko vreme nakon njenog osnivanja, moglo ući po različitim osnovama, pa što ne bi i po osnovu članstva u CK.

Ipak se desilo da su nacionalne stranke pobedile na prvim višestranačkim izborima u jesen 1990. Tri nacionalne stranke SDS, SDA i HDZ bile su tada u koaliciji, a rukovodstvo redovno održavalo međustranačke sastanke. Nisam tim sastancima prisustvovala ni tada, a ni kasnije, jer nisam imala nikakvu funkciju u stranci. Prvi put sam se srela sa predsednicima druge dve stranke nakon novembarskih izbora. Nisam to ni smatrala važnim jer sam mislila da će se značaj stranaka smanjiti uspostavljanjem republičkih institucija. Nije se to desilo, nego kroz te institucije sprovodila se stranačka politika. Kasniji sukobi između SDS-a, s jedne strane, i nezvanične koalicije druge dve stranke, SDA i HDZ, s druge strane, paralisali su institucije i kočili normalan razvoj BiH. Bilo je teško raditi u takvim uslovima.

Izetbegović i Krajišnik braća po lukavstvu

Od svih srpskih kandidata za Predsedništvo BiH, a mislim da ih je bilo šest, ja sam dobila najveći broj glasova… U jutro, pre fakulteta, otišla sam u stranku. Svi tamo prate rezultate. Tamo je i Koljević kome, očito, teško pada neizvesnost njegove pozicije te nezadovoljstvo ublažava vinjacima.

Kasnije, kada sam ga bolje upoznala, kao previše ambicioznog, shvatila sam kako mu je teško bilo. Pristižu rezultati sa terena. Više od 90 odsto Srba glasalo je za SDS. Milom Bogu hvala. Srbi se definitivno otkačili od KP. Presrećna sam zbog toga. Uvek me je brinula naiva i dobrota srpskog naroda. Ta dva svojstva su povezana i jedan bez drugog ne idu.

IZBOR IZETBEGOVIĆA FATALNA GREŠKA: Konačni rezultati su pokazali malu razliku u broju glasova između Koljevića i Kecmanovića, ali Koljević je na kraju zauzeo drugo mesto. Inauguralnom skupštinskom zasedanju prethodio je jedan neformalni sastanak članova Predsedništva kada sam se srela sa Fikretom Abdićem, čuvenim Babom poznatim iz afere "Agrokomerc", Stjepanom Kljuićem Kljujom kojeg sam od ranije površno poznavala kao sportskog novinara, sa Franjom Borasom, Ejupom Ganićem, kojeg sam poznavala sa univerziteta, i naravno Nikolom Koljevićem sa kojim skoro dva meseca sarađujem u Savetu SDS-a. Sazvao nas je Alija Izetbegović poznat po dugom zatvorskom stažu zbog svojih religiozno-političkih ubeđenja i sa kojim se nisam ranije poznavala.

Stranački lideri dogovorili su podelu vlasti. Ja ne znam ko je osim Radovana i Mome bio u kadrovskoj komisiji stranke, ali sve je asociralo na ono komunističko domunđavanje i kadriranje. Čak kada su bili u pitanju neki resori, meni bliski po struci, niko me nije konsultovao, čak ni kada je bilo u pitanju visoko obrazovanje. U toj raspodeli vlasti dogovoreno je da predsednik Skupštine bude iz SDS-a, premijer iz HDZ-a, a predsednika Predsedništva daće SDA. Po broju glasova trebalo bi da taj položaj pripadne Babi, ali u SDA su dogovorili da predsednik Predsedništva bude Alija Izetbegović. Ubrzo se pokazalo da je to fatalna greška jer je na taj način BiH zakoračila na put konflikta, međunacionalnih sukobljavanja i fundamentalizma. Više puta u istoriji, a i u ovom slučaju se potvrdilo da od jednog čoveka zavisi sudbina naroda, države, celog regiona. Da je Babo bio predsednik BiH sve bi išlo nekim drugim putem, sigurno ne ovim pogubnim koji je vodio Alija.

Naš kandidat za predsednika Skupštine bio je Momčilo Krajišnik. Srela sam ga prvi put 21. novembra 1990. na Aranđelovdan, krsnu slavu Karadžića. Ovaj susret moram ovde opisati. Došao je kasnije, kada su već svi gosti seli za slavsku trpezu. Neke od njih sam poznavala – kolege Ljiljane i Radovana sa Klinike.

KRAJIŠNIK ČOVEK OPASAN PO ŽIVOT: Ušao je neprikladno obučen za ovu priliku i sede negde po strani. Čini mi se da ga ni drugi ne poznaju, a ne samo ja. Drži ruke u krilu i spuštene glave, pogledom šara po podu i retko koju progovara. Tu i tamo podigne pogled, ali oči se ne mogu sagledati od obrva, bolje rečeno od jedne obrve koja se iznad očiju nadvila kao streha. A od obrve do brade sve je nekako nedovršeno, posebno brada. Čudan, mračan čovek. Pitam Radovana: "Ko je ovaj", a on šapće: "Dobar Srbin. Siromah, supruga mu je jako bolesna, on je naš kandidat za predsednika Skupštine".

Ne mogu da verujem, zar ovaj čovek da bude Speaker of the Parliament. On mora da ima nekih posebnih sposobnosti koje se ne mogu uočiti na prvi pogled, ali, ipak, ima facu daleko od civilizovane. Opet pitam odakle ga je Radovan "izvukao". Mnogo kasnije, kada sam u maju 1992. pobegla iz Sarajeva, čula sam da su Radovan i Momo zajednički učestovali u nekim nezakonitim poslovima i odležali u zatvoru više od godinu dana. Međutim, budući događaji su pokazali da je taj čovek opasan i po život ako mu se neko ispreči na put. On nije samo bio predsednik Skupštine, bio je u narednim godinama i događajima čovek koji je vukao sve konce, u mnogim situacijama on je bio prvi, a Radovan drugi. Uglavnom oni, njih dvojica, odlučivali su o svemu. Često sam se pitala kakvi su odnosi među njima, da li su odani jedan drugom. Mislim da ima ljudi koji dobro poznaju te relacije Momo-Radovan. To su oni koji su sa njima konstantno bili u Palama i u različitim situacijama. Ja sam bila fizički prisutna i u kontinuitetu u Palama pet šest meseci u toku 1992. Posle toga moje mesto boravka nisu bile Pale. Pa i kada sam bila u Palama, nikada nisam prisustvovala nekim dogovorima u užem krugu ili nekim nezvaničnim ili važnim sastancima, kojih je bilo, ali bez mene. Više sam o odnosima ove dvojice ključnih ljudi RS saznavala indirektno, posmatrajući i razgovarajući sa službenicima njihovih kabineta. Onoliko koliko se iz toga moglo zaključiti bilo je trzavica, ali možda samo na nivou dva kabineta. Bili su potrebni jedan drugom. Jedan u oblacima, a drugi sa "četiri noge na zemlji". Nije uopšte teško pogoditi koji je prvi, a koji je drugi.

Pre zasedanja inauguralne skupštine, decembra 1990. kada su izabrani ljudi trebalo da polože zakletvu, održan je jedan sastanak sa starim skupštinskim rukovodstvom. Bili su prisutni i novoizabrani članovi Predsednštva, ali i predsednici parlamentarnih stranaka. Najviše se razgovaralo o proceduri, režiji za naredno zasedanje, ali Karadžić je pokrenuo važno pitanje. Tražio je da Skupština BiH bude dvodoma, sastavljena od Veća građana i Veća naroda. Za svakog dobronamernog predlog je dobrodošao i potpuno opravdan, ali za one koji su već tada u glavi imali razvoj budućih događaja, tj. koji su planirali konflikte, predlog je bio neprihvatljiv, rekoše: nepotreban. Dakle, nova skupština još nije ni formirana, a evo na ovom pripremnom sastanku muslimani i Hrvati se izjašnjavaju protiv srpskog predloga. Tada niko od prisutnih Srba nije mogao ni pomisliti da je ovo samo početak i da će taj način glasanja, preglasavanja, koji je prvi put javno demonstriran, dovesti do tragičnih događaja i proizvesti rat u BiH.

LUKAVA POLITIKA ALIJE IZETBEGOVIĆA: Inauguralna skupština održana je negde u decembru 1990. sa zakašnjenjem od pet časova. Loš početak, rekli bi sujeverni, ali i ostali su smatrali da se ovako nešto nije smelo dogoditi. U nekim prostorijama skupštinske zgrade vodile su se prepirke oko teksta zakletve. Normalno je da tekst zakletve odražava ustavni status BiH kao republike u sastavu Jugoslavije. E to je ono što nisu želeli muslimanski i hrvatski poslanici da bude u zakletvi. Rekli su mi da se to kao problem pojavilo pred sam početak zasedanja. Nije da oni, koji su želeli tekst neusklađen sa Ustavom, nisu znali to unapred, ali su želeli da to u zadnjem trenutku pod pritiskom menjaju. Tako nešto moglo je izaći samo iz Alijine glave. Još mu nismo bili vični, ali već tada je to bio dio njegove lukave strategije. Konačno, nakon pet časova, nađeno je neko rešenje neki kompromis kojim se nije povredio Ustav, ali neke ustavne odrednice nisu ušle u tekst zakletve.

Pošto je sve navodilo da je ovo što se dešavalo oko zakletve Alijino delo, prisećala sam se i onoga što sam čula o njemu od mojih gimnazijskih drugarica muslimanki, onda kada ja nisam o njemu ništa znala. Na našim ustaljenim sastancima prve srede u mesecu u Klubu univerzitetskih radnika, moje koleginice muslimanke, a ne hrišćanke, rekoše da njima ne pada na pamet da glasaju za tog čoveka koji jedva čeka da ih vidi obučene u feredžu. Ali ne samo to, dosta su o njemu pričale i sećam se jedne od tih priča, koja se tako dobro može povezati sa njegovom ličnošću.

Kad je Alija bio zatvorenik u Foči, okupljao je oko sebe muslimane zatvorenike i nagovarao ih da od zatvorske uprave traže jednu prostoriju za molitvu. To je konstantno ponavljao dodajući svakog dana nove argumente, dok nije postigao saglasnost ostalih. On napiše zahtev i da ostalima da se potpišu. Nakon nekoliko dana svi su kažnjeni boravkom u samici, samo ne Alija koji je, po običaju, šetao po zatvorskom dvorištu. O čemu se radilo? Ispostavilo se da on jedini nije potpisao zahtev.

Bilo je i drugih priča o njegovoj sposobnosti da zavara, da se služi prljavim metodama, a sve pokriva i na taj način zavarava, smirenim licem, uzdržanim držanjem čoveka sa životnim iskustvom i principima. Sve je bilo tačno, ali i stotinu puta gore. Radi se o izuzetno prepredenom, beskrupuloznom fanatiku kojeg je i njegov saborac Sefer Halilović dobro opisao u knjizi "Lukava strategija". I ja sam u početku, kao uostalom većina, mislila da Alija Izetbegović zaslužuje poštovanje ne samo kao predsednik nego prvenstveno kao čovek. U početku sam posumnjala i u tačnost informacija koje sam čula o njemu. Ipak je lukavstvo ono što je dominantno kod njega i funkcioniše na svim nivoima oficijelne i neoficijelne komunikacije. Ne znam kome bih dala prednost u tome, njemu ili Krajišniku. I njih dvojica su se na neki način voleli, bez obzira na prilike i događaje u kojima su se nalazili. Sličnost po lukavstvu – Alija je bio u prednosti što je mogao da zavara, a siromah Momo, verovatno zbog one obrve, kao da je unapred upozoravao "čuvaj me se".

Izetbegović je rušio ustavni poredak SRBiH

Kada je inauguralni deo zasedanja Skupštine završio, mi članovi Predsedništva otišli smo u zgradu Predsedništva da obavimo formalnost i da između sedam članova izaberemo predsednika, iako je već dogovoreno da to bude Alija Izetbegović, drugi po broju glasova sa liste SDA.

BABINA TRAGIČNA GREŠKA: U jednom danu se zvanično uspostavljaju dve republičke institucije, parlament i Predsedništvo sa predsednikom, a u oba slučaja loš početak. Tamo zakašnjenje, a ovde se upravo kada su novinari krenuli iz sale javi Fikret Abdić Babo, čestita Aliji pa krenu sa ciframa tj. koliko je on, a koliko je Alija dobio glasova. Brojke mnogo govore, razlika je velika u Babinu korist i dodaje da uvažava zasluge ovog sa manje glasova i reče: "Eto Alija, ja sam mlađi, biće vremena za mene, ali ga ti nemaš". Otrpi lukavi Alija ovu govoranciju, a mi nismo bili ni svesni kolika je greška učinjena u tom trenutku, greška sa tragičnim posledicama za celu zemlju.

Prva sednica Predsedništva BiH održana je u drugoj polovini decembra 1990. Predsedništvo je imalo svoja tela, tj. dva saveta i nekoliko komisija kako je već bilo određeno Poslovnikom. Predsednik Saveta za odbranu bio je po funkciji predsednik Predsedništva. Ja sam bila predsednik Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Komisiju za pomilovanje, čini mi se, vodio je Boras. Ne sećam se koje su još komisije postojale, ali znam da je jednu vodio Koljević.

Sekretar Saveta za zaštitu ustavnog poretka bio je Neđo Lakić, pravnik po struci, a i ranije je dugo bio sekretar iste komisije, inače odgovoran i pedantan čovek. Od njega sam dosta naučila i nije bio partijski angažovan, tako da niko na njega nije vršio nikakav uticaj. Tražio je Radovan od mene da ga menjam, da dovedem nekog stranačkog čoveka, ali ja to nisam dozvolila, jer sam zamišljala da taj savet mora imati makar dve ličnosti koje će se odupirati bilo kakvom stranačkom pritisku.

Nakon trinaest godina zaista mi se teško setiti članova Saveta, ali znam one koji su po funkciji bili obavezni da prisustvuju sednicama i to su ministar policije Alija Delimustafić, ministar odbrane Jerko Doko, šef Državne bezbednosti i predstavnik Vlade, a iz Skupštine Branko Simić. Do juna 1991. održano je osam sednica Saveta. Povod za sastanak bili su zahtevi i upozorenja sa terena direktno upućena na Savet prema kojima je došlo do kršenja Ustava, ali održavane su i sednice i na zahteve drugih institucija. Posebno od juna 1991. učestala su vanustavna delovanja. Spomenuću samo neka najčešća: unošenje oružja iz Hrvatske, upadi naoružanih diverzantskih grupa iz Hrvatske. Zaplenjeno je nekoliko kamiona švercovanog oružja i uhvaćeni počinioci i vojno tužilaštvo je podnelo optužnice. Mnoge od ovih predmeta trebalo je razmatrati i na Savetu odbrane, ali taj Savet Izetbegović nije sazivao u drugoj polovini 1991. Ja sam bila onemogućena da sazovem Savet za zaštitu ustavnog poretka, jer je očita bila opstrukcija od strane dva ministra, Delimustafića i Doke. Oni su se pobrinuli da i drugi, kojima su mogli narediti, ne dolaze. Njihovi postupci me nisu mnogo čudili, uklapali su se u opšte nastojanje slabljenja državnih institucija. Ali nije mi bilo jasno ponašanje potpredsednika Vlade Simovića.

MAFIJAŠKO KUMSTVO MANDIĆ-DELIMUSTAFIĆ: Ponekada je Delimustafić slao na sastanke Momčila Mandića, koji je imao visoku poziciju u Ministarstvu unutrašnjih poslova, inače su bili kumovi. Obojica su se već tada bavili nekim nedozvoljenim poslovima, tako se tada pričalo, ali se kasnije pokazalo da su priče tačne, i to kumstvo je imalo pravi mafijaški smisao. Ne znam šta je Mandić bio u SDS-u. Da li je bio član Glavnog ili Izvršnog odbora, ne znam, ali jedno je bilo jasno: on je čovek Mome i Radovana. Radovan je za njega govorio "naš čovek". Kada bi se sastavila lista onih za koje su govorili "naš čovek" ili "naši ljudi" to bi bila povelika mafijaška organizacija. Oni drugi, koji nisu "naši", a bili su na nekim pozicijama, vrlo brzo su odstranjeni. Taj način kako su se Momo i Radovan oslobađali ljudi koji nisu njima odani, meni je nakon određenog vremena postao prepoznatljiv.

Kada Radovan izvuče neki papir pa kaže da je začuđen šta je taj dotični uradio, to je početak hajke, a dužina zavisi od čvrstine i hrabrosti osobe koju progone. Kada se taj metod počeo primenjivati na meni, već su mi bile poznate sve finese, jer sam ih u toku vremena upoznala kada su bili drugi u pitanju.

Ja sam bila zabrinuta zbog namerne opstrukcije rada Saveta u tom vremenu kada je Ustav svakodnevno kršen. Kasnije se pokazalo da to nije bilo bez svoga smisla. Sve je to bila uvertira za totalno bezvlašće i nezakonito delovanje koje je nastupilo 15. oktobra 1991. godine, a o čemu će biti govora kasnije.

O opstrukciji Saveta obaveštavala sam Predsedništvo i tražila od predsednika da ga sazove, ali on je bio potpuno indiferentan. Sekretar Saveta za odbranu rekao mi je da istu ravnodušnost pokazuje kada je u pitanju upravo Savet kojeg on vodi. Izbegavao je sastanke te institucije, jer sigurno da je i njemu, Izetbegoviću, bilo paradoksalno da je na čelu Saveta odbrane BiH, a ilegalno učestvuje u organizaciji Patriotske lige, paravojne formacije koja je imala svoju promociju u drugoj polovini 1991. Tako je prvi čovek BiH, predsednik Predsedništva rušio ustavni poredak republike na čijem je čelu. Valjda je sledio primer Mesića, jer je i on rušio državu Jugoslaviju čiji je bio predsednik.

KLJUIĆ REDOVNO NAPUŠTA SJEDNICE PREDSJEDNIŠTVA: Od januara 1991. u BiH deluju sve republičke institucije koje su formirane nakon prvih višestranačkih izbora koji su održani u novembru 1990. Mi, članovi Predsedništva, a nas je sedam, izabrani smo od strane naroda, po dva da predstavljaju tri konstitutivna naroda i jedan ispred Jugoslovena, jer je ta grupacija bila relativno brojna. Znači, kada se vode rasprave u Predsedništvu podrazumeva se da učestvuju predstavnici koje je narod delegirao i na taj način im dao poverenje i obavezao ih da zastupaju njegove interese, bez obzira da li se radi o važnim pitanjima. Da li je to tako bilo? Koliko se sećam, možda su samo dve-tri sednice u samom početku, održane u punom sastavu. Verovatno i kasnije tu i tamo pokoja, ali izostanci su bili nečija navika koja se tolerisala, a ne bi smelo da bude tako. Kljuić je skoro redovno, iza uvodnih reči predsednika, napuštao sednicu, tapšući ga po ramenu i obraćajući mu se rečima: "Predsedniče, neka bude kako ti kažeš, imaš moj glas". Već u januaru Koljević je otišao na neki dugački put – mesec dana. Mene nikada nije obavestio gde odlazi i kada se vraća. To se ponavljalo nekoliko puta.

Sve češće se raspravljalo o Jugoslaviji federalnog, konfederalnog ili asimetričnog federalnog uređenja. Vrlo brzo se s tih tema prešlo na teme otcepljena republika. Nisu to bile samo priče o nekim stavovima, donosili su se tu i zaključci koji su oduvek, od samog početka, izglasavani preglasavanjem od strane muslimansko-hrvatske koalicije. U takvom sastavu Predsedništva ne bi značio mnogo Koljevićev glas, ali znalo bi se da su dva predstavnika Srba glasala isto. Na koncu, dao mi je punomoć koju mogu upotrebiti u njegovom odsustvu u kojoj je bilo naznačeno da uvek mom glasu prirodaje i svoj, dakle, mogla sam na osnovu toga da glasam i u njegovo ime. Ovim je forma zadovoljena, ali nakon nekog vremena to je postalo predmet ismejavanja od strane drugih članova Predsedništva. I meni je bilo ne samo smešno nego i glupo, neozbiljno i nisam više taj papir ni upotrebljavala. I tako dva glasa za ili protiv nisu menjala suštinu.

Karadžić i Krajišnik inficirani virusom lopovluka

Dok je Alija planirao rat i zamišljao sebe kao velikog ratnog vođu, dotle su Srbi izlazili sa predlogom kantonizacije BiH po švajcarskom modelu. To je bio naš predlog za razmatranje na međupartijskim sastancima SDA, SDS i HDZ. Jednom mi je Nikola Koljević pokazao papire koje je dobio od prof. Trumića iz Švajcarske gde je opisana unutrašnja kantonalna organizacija te države koja obezbeđuje korektne međunacionalne odnose i srećan život svojim građanima. Srbi su naročito zagovarali ovu varijantu u slučaju da BiH bude suverena država. Nešto slično predstavljalo je i suštinu Kutiljerovog, tj. Lisabonskog mirovnog sporazuma.

KO JE HAGU DOSTAVIO ZAPISNIKE SA SASTANAKA SDS: O radu stranke, tj. SDS u tom periodu znala sam veoma malo. Nije ni bilo prilike da nešto više saznam, jer nisam pripadala nijednoj stranačkoj strukturi da bih mogla da prisustvujem stranačkim sastancima. U ono vreme kada je Karadžić prisustvovao sastancima Saveta ponedeljkom dobijali smo od njega informacije, naročito su bile za nas u Sarajevu interesantne one sa terena, iz različitih delova BiH. Međutim, sa njegovim izostancima sa sednica, to je prestalo.

Iz materijala koji mi je dostavljen u Hagu kao deo optužnice više sam saznala o aktivnostima stranke. To su zapisnici sa partijskih sastanaka i naređenja i instrukcije koje je predsednik stranke upućivao opštinskim partijskim organima. To je tako kompletno i očuvano da ne može čovek da ne pomisli da je neko iz vrha partije dostavio sve što je Tužilaštvu potrebno. Iz tih materijala saznala sam neke interne i meni nepoznate stvari, kao npr. nesuglasice između SDS Banja Luka i centrale SDS u Sarajevu, koje su bile vrlo oštre u to vreme (govorim o 1991). Tek tada, listajući te papire, postaje mi jasna geneza kasnijih, ponekad loših odnosa između istočnog i zapadnog dela RS, ali i averzija Radovana Karadžića prema Banjoj Luci. Vidi se da on nije uvek, naročito u početku, rado viđen i priman u tom delu zemlje. Čini mi se da se prerano distancirao od Jovana Raškovića. Još mu je bio potreban autoritet tog čestitog čoveka, jer je očito da ga Radovan nije, u to vreme, imao dovoljno.

Naime, nekima je, posebno u Krajini, već bio poznat njegov kriminalni dosije, a kasnije i Krajišnikov. Za taj period njihovog života saznala sam kada je rat uveliko zahvatio naše krajeve, kada sam pobegla iz Sarajeva u Pale, koncem maja 1992. nuđeno mi je da pročitam taj dosije, ali ja sam odbijala svaku priču na tu temu kao nešto nemoguće, a ako je i tačno, to bi me povredilo, dezorijentisalo, a kako bi tek bilo narodu da to sazna. Osim toga, to sada, u poređenju sa našom velikom tragedijom, i nije bitno.

Što se mene tiče, nisam o ovome za vreme rata nikome govorila, a izbegavala sam da se nađem u društvu gde se analizirala Radovanova zatvorska prošlost. Ipak, dosta toga dolazilo je i do mojih ušiju. Sa ovakvim saznanjima, koja se nisu mogla potisnuti, posmatrala sam i pratila njihovo delovanje, Radovana i Mome, kada su samo njih dvojica predstavljala vlast. Takva pozicija bila je pravo iskušenje kojem nisu mogli odoleti. Oni koji su još ranije inficirani virusom lopovluka. Eto zašto se Radovan nije kandidovao za člana Predsedništva BiH 1990. godine. On ne samo što nije bio dovoljno poznat u sredini koju bi trebalo da predstavlja, nego i ono što se zna o njemu, njegov kriminalni dosije, bilo bi prezentovano javnosti. Zato su kandidati za članove Predsedništva bili dvoje profesora Univerziteta, Koljević i ja, dve ličnosti poštovane u sredini u kojoj su živele i radile. To je prava istina, a ne ono što se često moglo čuti od Karadžića, da on nije od onih koji žele vlast i sve što uz nju ide. Doduše, odgovornost nije voleo, ali sve ostalo je obožavao.

 

—————————————

—————–
 

—————–
 

SRPSKA ARMIJA NE ODGOVARAJU ZA SADRZAJ OBJAVLJENIH CLANAKA I KOMENTARA. MISLJENJA IZNESENA U CLANCIMA ILI KOMENTARIMA SU PRIVATNO MISLJENJE AUTORA CLANKA ILI KOMENTARA I MOZDA NE PRESTAVLJAJU STAVOVE REDAKCIJE SRPSKE ARMIJE..
 

SVI VASI KOMENTARI BICE OBJAVLJENI – SPSKA ARMIJA NE PRIPADAJU BILO KOJOJ POLITICKOJ STRANCI – MI SE U SVEMU RAZLIKUJEMO OD PODREPASA, KOJI SU U SLUZBI ILI  ISTOCNE ILI ZAPADNE PETE KOLONE… I KOJI MORAJU PRETHODNO TRAZITI ODOBRENJE MOGU LI OBJAVITI VASE KOMENTARE…

SRDACNO

GLAVNI UREDNIK SRPSKE ARMIJE

DR. SLOBODAN PIVLJANIN

card1

POSALJITE VAS KOMENTAR

srpska-armija@hotmail.com

This entry was posted in Nieuws en politiek. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s