Dijelovi knjige “Svedočim” Biljane Plavšić = MILAN V. PETKOVIC = (PRVI DEO)

 

 

  

SRPSKA ARMIJA

 

 
 

Biljana Plavšić
Биљана Плавшић

Biljane Plavšić

MILAN V. PETKOVIC 

 MILAN V. PETKOVIC

 
Emailing: BILJANA PLAVSIC – Memoari.doc
Van: Milan V Petkovic (office@apisgroup.org)

 
Verzonden:
zondag 24 augustus 2008 11:31:35
Aan:
SRPSKA ARMIJA (the.serbianarmy@hotmail.com)

Saljem vam ovo. Mozda ce biti interesantno da se nadje na stranicama SRPSKE ARMIJE.
Pozdrav,
Milan V. Petkovic
 
 
The message is ready to be sent with the following file or link attachments:
BILJANA PLAVSIC –  Memoari.doc
 
 

Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić

 

Sjednica Osnivačke skupštine SDS-a

 

T aj dan, 12. juli, Petrovdan, bio je za mene divan događaj za pamćenje. Bio je četvrtak, a tim danima se, uvek u dvanaest časova, održavaju sednice nastavno-naučnog veća koje vodi dekan. To je ustaljena praksa. Kako da je kršim? Šta da radim? Odlučila sam da praksu delimično prekršim zakazujući sednicu za deset časova. Svi se pitaju: šta ovo bi našoj dekanici? Sutradan su iz novina saznali šta je bio razlog.

Na platou Skenderije prisutna je masa sveta, a meni srce lupa od sreće, jer sam mislila, bojala se, da uplašeni Srbi neće doći. Teško sam se probila do gornjeg ulaza, jer se samo moglo pristupiti galeriji. Pogled odozgo bio je veličanstven, sala je bila dupke puna, a prolazi i hodnici zakrčeni. Neko mi je ustupio mesto. Gledam da li ću videti nekog poznatog. Ugledala sam mog brata sa nekoliko njegovih drugova i neke ljude koje poznajem iz crkve. Ali mnogo njih prepoznaje mene, pozdravljaju me sa radošću. Vidi se da im je drago što sam prisutna. Ali, kako me znaju? Setih se, verovatno iz onih događaja na Univerzitetu koje je televizija dobro propratila.

IZETBEGOVIĆ ZAHVALIO ĆOSIĆU: Tada sam videla većinu ljudi koji će ući u rukovodstvo stranke. Sedeli su u suprotnom kraju sale u prvim redovima, zajedno sa gostima. Za mene su bili svi nepoznati, neka nova lica, nisu Sarajlije. Među gostima je i Alija Izetbegović, predsednik SDA, došao da pozdravi, kako je rekao, konačno osnivanje jedne srpske nacionalne stranke. Sećam se da je rekao da se ranije, pre uspostavljanja muslimanske nacije, uvek deklarisao kao Srbin i zahvaljuje srpskim intelektualcima – demokratima, naročito Dobrici Ćosiću, koji su ustali protiv suđenja njemu i njegovim drugovima 1984. Osim toga govorio je i o Jugoslaviji kao najboljem rešenju za muslimane koji su prisutni na skoro celo njenoj teritoriji, a tamo gde im je populacija najgušća, u BiH, rasuti su svugde i upoređuje njihov raspored sa tigrovom kožom. Tu je i dr Radovan Karadžić. Predstavili su ga kao budućeg predsednika SDS-a za BiH. On reče da će stranku voditi samo privremeno dok se ne nađe neki profesionalac i da će to brzo biti. Nikada do tada nisam čula da u Sarajevu živi i radi lekar tog imena, ali ni drugi ga nisu poznavali. Pitaju me ljudi okolo da li ga poznajem, da li je Sarajlija. Neko u onoj masi reče da je Crnogorac. Ja sam mislila da to zaključuju po prezimenu. Ali na osnovu onoga što je rekao, pomislila sam da je neki skroman čovek, sam kaže da traži profesionalca, svestan je da ta funkcija nije za njega, posebno što ne pripada našoj sredini. Sve mi to prolazi kroz glavu slušajući ga kako govori.

U Bosni treba godinama živeti, bolje rečeno generacijama, pa znati odnose među ljudima i među narodima koji tu zajedno žive. Sve je u toj zemlji nekako drugačije i boja neba i boja vode (to mi je pričao akademski slikar, pokojni Tješić) i ljudi. Znao je to dobro Ivo Andrić. Mnogo kasnije, 1997. kada sam bila u poseti našim Srbima u Americi i Kanadi i kada sam na jednoj tribini govorila o dejtonskoj BiH, bila je prisutna grupa univerzitetskih profesora iz Amerike. Neki od njih postavljali su takva pitanja da se moglo zaključiti da im je sve mutno i nerazumljivo i da su im osnovne relacije, koje stotinama godina postoje u Bosni, nepoznate. Digla se jedna profesorica i njima se obratila: "Ako niste pročitali nijedan roman Ive Andrića, uz najbolju volju nećete shvatiti situaciju ni u današnjoj BiH".

KARADŽIĆ UMIŠLJENI SKOROJEVIĆ: Na toj skupštini Karadžić je spomenuo potrebu za profesionalcem, koji bi trebalo da vodi stranku i – nikad više. Nakon manje od dve godine taj čovek je držao sve funkcije u svojim rukama i kada sam ponekad rekla da bi trebalo da ima neke savetodavce, profesionalce, iz određenih struka, zapanjila sam se odgovorom. Rekao je da mu to nije potrebno, veli da on piše i zakone, a da je bolji ekonomista od mnogih stručnjaka iz te oblasti. Prepala sam se te njegove umišljenosti da sve zna. Već ranije sam uočila neskromnost tipičnu za skorojevića. U njegovom slučaju, kao i u mnogim, potvrdila se tačnost izreke: "Daj mu vlast da vidiš kakav je čovek".

Nisam, tada na Osnivačkoj skupštini, obraćala pažnju na govornike, mene je interesovao samo Rašković. Ali ne samo mene, svi su čekali samo njega da čuju. Čekali su da neko javno progovori o patnjama Srba u Hrvatskoj, ali i o budućem statusu Srba u zajedničkoj državi. Narod mu je aplaudirao, narod ga je volio, narod mu je verovao. Pa kada je on preporučio Karadžića za predsednika i to je prihvaćeno sa zadovoljstvom, jer je on to rekao. On je lansirao Radovana, koji je, čim se našao u sedlu i učvrstio svoju poziciju, okrenuo leđa Raškoviću. Nije mu više trebao, svi su ga trošili na svoj način.

Na toj sjednici Skupštine SDS-a većina prisutnih je ispunila pristupnicu za učlanjenje. Ljudi su osetili opasnost koja nadolazi i svi su želeli da se zaštite jedinstvenim štitom. Srbi su u mirnim vremenima individualisti, sigurno mnogo više nego drugi, ali kada se približava opasnost onda im proradi duboko usađeni instinkt za okupljanjem, saborovanjem. A opasnost je već tu blizu, u Hrvatskoj i samo što se nije proširila i na BiH, a o Kosovu da se i ne govori. Ima mnogo razloga da se naša nacija duboko zamisli i zabrine. Sve je to bilo prisutno na taj Petrovdan 1990. u velikoj sali "Skenderije".

Ipak, malo je ko mogao pomisliti da se užasi iz Drugog svetskog rata mogu ponoviti.

POLITIČKI SAVJET SDS: ……Negde sredinom septembra iz SDS-a su mi poslali poruku da me prof. Nikola Koljević poziva da prisustvujem nekom sastanku, bez objašnjenja o čemu je reč. Do tada ništa nisam čula o SDS-u osim onoga što sam saznala na Petrovdan. Nikolu Koljevića nisam lično poznavala, ali sam čula za braću Koljeviće, ugledne profesore sa Filozofskog fakulteta, a došli su iz Banje Luke. To je za mene bilo dovoljno da se pozivu odazovem. Radilo se o sastanku Saveta Srpske demokratske stranke čiji su sastanci održavali uvek ponedeljkom navečer, a tada je predsedavao prof. Nikola Koljević.

Već na narednom sastanku tu dužnost je preuzeo akademik Slavko Leovac. Ni danas ne znam da li je Savet bio predviđen Statutom stranke, mislim da nije. Ali upravo kao jedna neobavezna institucija funkcionisao je odlično i značajno doprineo ugledu stranke. Okupio je eminentne intelektualce koji su, ne po slovu zakona, nego po svoj savesti preuzeli moralnu odgovornost za rad stranke, ali još mnogo više, za sudbinu nacije.

To je bilo savetodavno telo čije su odluke neobavezujuće za stranku. Stavovi i zaključci Saveta u vezi sa pojedinim važnim događajima objavljivani su redovno u štampi. Oni su respektovani ne samo od strane Srba nego i od drugih. Intelektualci, željni otvorenog razgovora i argumentovane rasprave, zdušno su se prihvatili odgovornosti pred svojim narodom, ali i pred javnošću uopšte u teškim kriznim vremenima kada je stari sistem odumirao, a novi demokratski odnosi još nisu bili uspostavljeni. Bilo je poznato da se Savet sastaje ponedeljkom u devetnaest časova i ljudi su dolazili, bez obzira da li su članovi ili ne. Dolazili su da nekom dobronamernom sugestijom i nekim savetom pomognu razvoj demokratije u sredini u kojoj su radili, stvarali, ali u kojoj su mnogi od njih rođeni.

Kasnije, kada su međunacionalni odnosi postali prioritetni, tj. kada je već bilo jasno da je formirana muslimansko-hrvatska koalicija protiv Srba, Savet je svoju pažnju usmerio prema tome vodeći računa da su odnosi među nacijama najdelikatnije pitanje života BiH. Naš Savet je bio potpuno svestan toga i nije mu nedostajalo tolerancije i strpljenja. Bavili smo se tim pitanjima na sastancima, ali i u međusobnim razgovorima. Često sam se tada pitala: na koji način zadržati dobre odnose i čak ih poboljšati kada se izbriše fiktivno bratstvo i jedinstvo i kada religije zauzmu svoje mesto koje im pripada.

Tada sam se sećala detinjstva, perioda pre Drugog svetskog rata, kada je to dobro funkcionisalo na bazi individualnog poštovanja kao i respektovanja različitih nacionalnih i religijskih grupacija. Razmišljala sam: ako je to tada moglo, zašto ne bi moglo sada? U našoj kući, ali i u drugim, vodilo se računa kada su Bajrami, kada su katolički Uskrs i Božić a kada Pasha. Tada ni kod nas nije bilo velikog spremanja ni pranja veša, da se komšije ne uvrede. Obavezno me majka pitala da li sam čestitala praznike svojim drugaricama. O tome se strogo vodilo računa i sticale su se navike od malih nogu da se poštuju tuđa ubeđenja i običaji. Problem je kako opet uspostaviti nešto što je nekada funkcionisalo? Od tog vremena deli nas dugi period kada se sve to pod pritiskom režima, izgubilo. Takve navike izgrađivane su u porodici i u školi, a te institucije su dobrim delom razorene u komunizmu. Onaj surogat koji su pokušali da daju, tj. bratstvo i jedinstvo, nije moglo zameniti iskreno međusobno uvažavanje različitosti. Retki su oni iz komunističke nomenklature koji su nešto o tome znali.

Predsednik SDS-a Radovan Karadžić, u početku, dolazio je redovno na sednice Saveta. To je bio period kada su mu trebali saveti i autoritet uglednih ljudi. Znao je pažljivo da sluša njihova izlaganja i da uvažava njihovo mišljenje. Kasnije je zakašnjavao, a onda izostajao. Ovo je prolazilo bez objašnjavanja i izvinjenja, makar onog civilizovanog, neophodnog za dobru komunikaciju među ljudima. On je brzo evoluirao do nivoa kada mu nikakav savet nije bio potreban ili je, što je verovatnije, primao savete sa neke druge strane, nama u to vreme nepoznate.

Komunisti u vrhu SDS-a

P redsednik SDS-a Radovan Karadžić, u početku, dolazio je redovno na sednice Saveta. To je bio period kada su mu trebali saveti i autoritet uglednih ljudi. Znao je pažljivo da sluša njihova izlaganja i da uvažava njihovo mišljenje. Kasnije je zakašnjavao, a onda izostajao. Ovo je prolazilo bez objašnjavanja i izvinjenja, makar onog civilizovanog, neophodnog za dobru komunikaciju među ljudima. On je brzo evoluirao do nivoa kada mu nikakav savet nije bio potreban, ili je, što je verovatnije, primao savete sa neke druge strane, nama u to vreme nepoznate.

PREOBRAŽAJ VOJISLAVA MAKSIMOVIĆA: Tu i tamo, na sastancima, pojavljivali su se neki ljudi, nama nepoznati, neki su, rekoše, pripadali stranačkim strukturama. Bili su konspirativni i prepotentni. Počeli su da iritiraju predsednika Saveta, Leovca, kojeg dobro poznajem još iz gimnazijskih dana. Bilo je očito da neki od njih nisu dobrodošli.

O ovome smo Leovac i ja razgovarali i nadali se da će ti ljudi koji su se iz Komunističke partije (KP) samo prebacili u SDS, biti u manjini i da će se izgubiti u pozitivnoj većini. Takođe, nije bilo vreme da se na to obraća pažnja. Tada nisam razmišljala o verovatnoći da, ako takvih više uđe u SDS, mogu nametnuti metode rada iz bivše partije u kojoj su stekli dugi staž. Šta će onda biti sa demokratijom, ali i sa srpstvom, jedno bez drugoga ne ide.

Navešću dva primera. Kasnije ih je, nažalost, bilo i više. Dr Vojo Maksimović, profesor na Filozofskom fakultetu i Velibor Ostojić, lektor. Ranije ih nisam poznavala. Prof. Maksimović je bio šef Poslaničkog kluba SDS-a u Skupštini BiH. U svojim nastupima imao je nešto prepoznatljivo iz prethodnog režima. Za vreme jednog zasedanja Skupštine, kojem je prisustvovao i Karadžić, nastupio je vrlo radikalno i ja upitah Radovana kako to da ja ranije nisam poznavala ovakvog Srbendu. A on mi je odgovorio da je Maksimović sa istim žarom i beskrupulozno napadao svoje kolege na fakultetu, posebno Srbe, i to sa pozicije partijskog funkcionera. Ostao je dosledan sebi i u narednim godinama izgleda da su takvi bili potrebni i novoj partiji.

To je moje veliko razočarenje. Naziv stranke treba da označava i njenu osnovnu programsku orijentaciju. Kakvu demokratsku orijentaciju može imati partija sa takvim ljudima? Međutim, partija me nije mnogo interesovala, iako je tada SDS bila nosilac mnogih značajnih promena i nisam smela da budem nezainteresovana za njen rad. Nisam bila ni vična partijskom radu, a imala sam i izvesnu odbojnost prema svrstavanju ljudi u neke grupe. Ta se averzija prenela iz vremena kada je KP bila jedina stranka. Smatrala sam da ono što svi zajedno hoćemo da postignemo, a to je promena režima, demokratizacija društva, rešavanje međunacionalnih odnosa demokratskim putem, da sve to nadilazi okvire jedne stranke, to se tiče celog srpskog naroda, ali i druga dva naroda i svih građana BiH i Jugoslavije. Očekivala sam da vodeći ljudi u druge dve nacionalne stranke imaju isto mišljenje u vezi sa tako krupnim pitanjima i da bih ih zajedno trebali rešavati. Drugi to uopšte nisu hteli. Imali su druge ciljeve što se vrlo brzo i pokazalo. I u tome sam bila naivna.

PREDIZBORNA KAMPANJA: Predizborna kampanja trajala je relativno kratko. Nisam zbog mojih obaveza obilazila ceo teren BiH. Stranka je uvažila tu činjenicu. Ipak sam bila na nekoliko značajnih promotivnih skupova: Sarajevo, Banja Luka, Foča, Milići, Drvar, Bosanski Petrovac. Ti su skupovi bili uvek dobro organizovani, posećenost maksimalna, što, naravno, pozitivno inspiriše govornike. Obično su oko četrnaest časova dolazili po mene na fakultet, a vraćala sam se jutrom sledećeg dana. Nastojala sam da moj predizborni angažman ne utiče na obaveze koje sam imala na fakultetu. Jedino je bila moja mama oštećena, ali tu su me brat i snaha zamenili.

Za vreme vožnje smišljala sam kako da se obratim narodu, šta da im kažem. Svaka sredina imala je svoje specifičnosti, određene probleme, trebalo ih je poznavati i o njima govoriti. Nisam imala vremena da u kontaktu sa stranačkim rukovodstvom dobijem određene instrukcije i podatke. Ono što je bilo opšte, zajedničko za celokupan srpski narod i sve građane BiH, to se, naravno, ponavljalo i o tome se govorilo na celom području naše republike. Bojala sam se svojih nastupa. Nije to isto kao studentima držati predavanja, to je druga vrsta govornice i drugi auditorijum. Svaki podatak sam proveravala, za svako obećanje tražila sam makar 80 odsto sigurnosti da se može ispuniti, kao da sam na naučnom simpozijumu. To je sužavalo tematski prostor. Naravno, toga sam se brzo oslobodila.

I KARADŽIĆ JE BIO ČLAN KP: Karadžić je bio veliki majstor na tribinama. Vanjštinom prihvatljiv za Srbe (ali za to vreme i za tu priliku), a reči su mu bile bez zadrške i pogađale u najtananije osećaje nacije. Bilo je mnogo, mnogo obećanja. Kao i ostali, i ja sam mu tada verovala. Mislila sam, ozbiljan je i odgovoran čovek i sigurno postoji realna osnova za obećanja. Kada se samo setim one priče o "dobrim domaćinima". Kada je o njima govorio, mislila sam na ljude slične mom dedi Dionisiju, uglednom i imućnom čoveku koji je pre Drugog svetskog rata, radeći sa svojim sinovima, radeći čestito i bez odmora, stekao velik imetak i koji je s dozom ponosa govorio koliko je te godine "dao kralju i državi", misleći na porez. Ta cifra je govorila o njegovom uspešnom poslovanju, ali i o njegovoj odgovornosti prema državi. Moj model uspešnog, dobrog domaćina bio je takav, a Radovanov sasvim drugačiji. Njegov model je profiter koji se na neregularan način preko noći obogati. To su oni koji su, ne poštujući zakone i propise i koristeći ratno vreme i tragediju svog naroda, švercujući humanitarnu pomoć, postali milioneri u roku od dva, tri meseca. Takvi su njega fascinirali. Njima se divio, sa njima družio i pošao njihovim stopama.

Međutim, nikada Karadžić nije oštro kritikovao komunizam, a to je ono što je trebalo činiti i uvoditi demokratiju. Zaobilazio je ovu tematiku. Bio je oprezan, jer je i on bio član KP. Ali zato sam se ja obrušavala na sve što je bilo povezano sa samoupravnim socijalizmom. U Drvaru moj govor je naišao na leden prijem. Oni su nepovratno zatrovani komunizmom. To se potvrdilo i koncem rata, kada je hrvatska vojska prešla u zapadne delove BiH, u našu Krajinu. Tada sam otišla u Drvar, kada su granatirali taj grad, da budem sa njima, da ih osokolim i da ih podsetim da se svoj grad, njihov i naš Drvar mora braniti. Ali i tada su me mrko gledali. To je bio Titov Drvar. Mnogi događaji koji su kasnije usledili potisnuli su sećanja na predizbornu kampanju u jesen 1990. godine, ali dobro se sećam mitinga u Milićima koji je iz više razloga bio interesantan.

Karadžić Haškom tužilaštvu redovno dostavlja dokumente

Sednice Predsedništva trebalo je da se održavaju svakodnevno u 11 časova. Svi su dolazili na vreme, osim predsednika koji je vodio sednice i koji je kasnio redovno od jedan do dva časa, a kada dođe, nema izvinjenja ili objašnjenja za kašnjenje, kao da je to sasvim normalno da ga čekamo i duže.

Dakle, isto ponašanje kao pre rata kada su sednice Saveta stranke bile u pitanju. Samo što je Savet mogao i bez njega, a Predsedništvo ne može održavati sastanke bez predsednika ili nekoga ko ga zamenjuje. Lično ja, u dva do tri slučaja zvala sam njegovu kuću i uvek je bio isti kratki odgovor njegove supruge "Radovan spava" i spusti slušalicu. Predložili smo Radovanu da pomerimo vreme održavanja sednice na 13 časova, i tada je stizao sa istim zakašnjenjem.

Premijer i ja nismo mogli to shvatiti, a Krajišnik i Koljević su se na to smejali. Tek tada sam videla da je njima poznata Radovanova navika da pretvara dan u noć, zato što i noć pretvara u dan. Ako postoji neki opravdan razlog za to, npr. zdravstveni, što je u njegovom slučaju verovatno, onda treba da se dogovorimo. Često sam se pitala kako je uopšte mogao da radi na klinici.

Mnogo šta u vezi sa nekim njegovim navikama nije jasno. Da jedan civilizovan čovek ne može da drži pod kontrolom neke loše navike, to je neprihvatljivo i nije dobro. Biti toliko elementaran i u tome bezobziran prema svojoj okolini, to je nedopustivo i za običnog čoveka, a kamoli za predsednika.

Neprestano češanje ušiju olovkom, sipanje peruti iz kose, grickanje zanoktica do ranjavanja, ovo pretvaranje dana u noć, sve više upada u oči i privlači pažnju mnogih i zato što to može biti manifestacija nekih ozbiljnih poremećaja. On nije kriv za to, ali predsednik ne sme imati takve manifestacije.

 

 

—————————————

—————–
 

—————–
 

SRPSKA ARMIJA NE ODGOVARAJU ZA SADRZAJ OBJAVLJENIH CLANAKA I KOMENTARA. MISLJENJA IZNESENA U CLANCIMA ILI KOMENTARIMA SU PRIVATNO MISLJENJE AUTORA CLANKA ILI KOMENTARA I MOZDA NE PRESTAVLJAJU STAVOVE REDAKCIJE SRPSKE ARMIJE..
 

SVI VASI KOMENTARI BICE OBJAVLJENI – SPSKA ARMIJA NE PRIPADAJU BILO KOJOJ POLITICKOJ STRANCI – MI SE U SVEMU RAZLIKUJEMO OD PODREPASA, KOJI SU U SLUZBI ILI  ISTOCNE ILI ZAPADNE PETE KOLONE… I KOJI MORAJU PRETHODNO TRAZITI ODOBRENJE MOGU LI OBJAVITI VASE KOMENTARE…

SRDACNO

GLAVNI UREDNIK SRPSKE ARMIJE

DR. SLOBODAN PIVLJANIN

card1

POSALJITE VAS KOMENTAR

srpska-armija@hotmail.com

This entry was posted in Nieuws en politiek. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s