Dijelovi knjige “Svedočim” Biljane Plavšić =MILAN V. PETKOVIC (TRECI DEO)

  

 

  

SRPSKA ARMIJA

 

 

Biljana Plavšić
Биљана Плавшић

Biljane Plavšić

MILAN V. PETKOVIC

 MILAN V. PETKOVIC

 
Emailing: BILJANA PLAVSIC – Memoari.doc
Van: Milan V Petkovic (office@apisgroup.org)

 
 
 
Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić

 

Sjednica Osnivačke skupštine SDS-a

 

SDS TRAŽI DEVIZE: Prvo zasedanje Skupštine srpskog naroda BiH održano je 25. oktobra 1991. u plavoj sali Skupštinskog zdanja. Organizacija je bila odlična. Izabrani su predsednik Skupštine Momo Krajišnik, dva potpredsednika kao i članovi skupštinskih komisija. Našoj skupštini su odmah prišli i poslanici Srbi iz drugih partija, dva poslanika Srpskog pokreta obnove (SPO) kao i poslanik Milorad Dodik, kasnije, posle rata, premijer RS. Zajedno sa njim u sastav Skupštine ušlo je još nekoliko poslanika sa kojima je kasnije Dodik formirao Klub nezavisnih poslanika. Nisam sigurna da li se tu nalazio Kalinić. Ali, poznavajući njega, sigurna sam da nije. Bilo je suviše riskantno, a taj bivši član SK ide samo na sigurno, neće da rizikuje. A kao da je njemu i stalo do srpskog naroda, niti je bilo, niti jeste pa ni sada kada je predsednik Skupštine RS i predsednik SDS-a, niti će ikada biti. Jedino za šta on zaista ima interesa jeste funkcija i novac. Dakle, indirektno, poznavajući dobro Dragana Kalinića, zaključujem da on nikako nije mogao biti prisutan. Pa i da jeste, sve ovo rečeno o njemu stoji kao tačno.

Na toj sednici nije bilo suprotstavljanja mišljenja, bilo je prisutno jedinstveno nacionalno opredeljenje: opstati po svaku cenu i izgraditi svoje državne institucije kada već zajedničke ne mogu da funkcionišu što je bilo evidentno na zadnjem zasedanju Skupštine BiH. Bila sam potpuno svesna značaja događaja kojem prisustvujem. Uživala sam slušajući druge i tako zaboravila da i ja nešto kažem. Sve je rečeno jasno i glasno u toj sali. Srbi ne daju na sebe, udarili su nas tamo gde smo najosetljiviji: na dostojanstvo. A ja sam mislila da je ta lepa osobina moje nacije iščezla u toku komunističke vladavine i da se o tome još samo može čitati u knjigama.

Međutim, sreća, ja sam se prevarila.

Iza pauze podeliše nam neke kartone, vidim neki upitnik. Ne čitam, ali primetih da se radi o nekim parama. Pitam se kome ovako nešto pada na pamet u ovom svečanom trenutku. Za govornicom je već jedan poslanik i ja ga pažljivo slušam. Koljević sedi do mene i pita me začuđeno da li sam pročitala šta piše na tom kartonu. Ja ga ućutkavam i velim neka uživa jer prisustvujemo retko važnom događaju. Kasnije sam to pročitala. Vidim da SDS traži da se ulože devize za otkup hotela "Holidej in" i pominje se suma od dvadeset hiljada nemačkih maraka. Za mene je ta suma nedostižna, odakle meni te pare. Ali ono što me je povredilo, rastužilo, jeste neprimerenost trenutku. Ko je ovo smislio, te je dozvolio ovako nešto? O ovome sam dugo razmišljala i čak sad kada se prisećam svih događaja u vezi s kriminalnim radnjama i ilegalnim biznisom u SDS-u, uvek se vraćam na te kartone i čini mi se da sam od tada počela da sumnjam u ispravnost nekih ljudi, kojima se tako žurilo da nisu bili sposobni da procene da se to ne započinje na prvom zasedanju Skupštine srpskog naroda BiH.

SUMNJIVI POSLOVI LJILJANE KARADŽIĆ I MIROSLAVA TOHOLJA: Gledajući u te kartone setih se kako mi Danilo Veselinović, funkcioner SDS-a, zadužen za finansije, uz smeh reče, kako im je uvek smešno kada dobiju moju uplatnicu za partijsku članarinu koja nije bila fiksna. Ja sam odvajala maksimalno koliko sam mogla i to mi nije bilo teško, činila sam to s ljubavlju, kao što sam s ljubavlju i oduševljenjem na Petrovdan 1990. godine ispunila pristupnicu za članstvo u SDS-u. Oni su se smejali, jer retko ko uplaćuje, a i iznos je beznačajan, tako reče Veselinović. Njega sam kasnije bolje upoznala. Bavio se mutnim poslovima. Neka mu Bog dušu prosti, umro je za vreme rata.

Nije bio usamljen slučaj, kasnije su takvi prevladali u SDS-u, namnožili se i proširili horizontalno, ali i vertikalno do samog vrha SDS-piramide. Za takve sam ja bila objekat za ismejavanje. Pripadali su nekom drugom svetu, do tada meni nepoznatom. Kada sam pitala Karadžića da mi protumači onaj papir, on, videvši da sam začuđena, reče da od nečega stranka mora da živi. Ako sam u nekom pogledu idealista, ipak nisam izgubila smisao za realnost, da ne bih znala da se od nečega mora živeti. Ali zar ovaj događaj, srpska skupština, ne zaslužuje posebno poštovanje. Zašto se sa zahtevom za pare nije moglo pričekati koji dan. Već je tada pohlepa bila prisutna. Tih dana se pričalo o nekim sumnjivim poslovima Ljiljane Karadžić i Miroslava Toholja, oko kioska lista "Javnost". Odbijala sam da to slušam. Mislila sam, što bi se supruga predsednika stranke petljala u neke nečiste poslove. Kasnije, kako je vreme proticalo, uverila sam se da upravo ona ima veliki afinitet prema nezarađenom novcu. Ali tek dolaze vremena i događaji kada će svako, ranije ili kasnije, pokazati svoje pravo lice, tj. pokazaće se kome je rat bio brat.

Zaključak naše skupštine je bio da poslanici i dalje učestvuju u radu Skupštine BiH, a Krajišnik je i dalje ostao njen predsednik. Međutim, zasedanja Skupštine BiH bila su sve ređa.

Mislila da je Arkan selo kod Bijeljine

Iza 22 časa, 2. aprila 1992. godine, zazvoni telefon u mom stanu. Uvek sam se plašila noćnih poziva, misleći na moju mamu koja je bivala svakim danom sve nemoćnija. Ali taj dan sam dokasno bila kod nje i dobro se osećala, nije bilo potrebno da ostanem noću kod nje. Dignem slušalicu, javlja se pukovnik Janković i veli: "Znate gospođo Plavšić, oni vaši koje ste poslali zarobljeni su i u opasnosti su". Nemam reči da opišem moje čuđenje. Sve što je rekao nepoznato mi je i postavljam mu pitanja, prvo da mi objasni "koji naši". Odgovorio mi je da je Predsedništvo u Bijeljinu poslalo jednu delegaciju u sastavu Abdić, Doko, Simović i čudi se da ja to ne znam. Mislim, mora da je to na svoju ruku uradio Izetbegović. On kaže da su oni zarobljeni, a ja pitam gde se nalaze. On odgovara, kod Arkana.

SUSRET SA ARKANOM: Donekle poznam okolinu Bijeljine, ali nikada nisam čula za to selo, pa ga priupitah gde se to nalazi. On mi odgovara da to nije mesto, to je čovek. Ja sam potpuno zapanjena i pitam kakav čovek, a Janković reče "opasan" i nastavi da me pita i da se čudi kako ja nikada nisam čula za Arkana i pita me da li čitam žutu štampu. Rekoh mu da jedva stižem da čitam normalnu štampu. Došli smo do zajedničkog zaključka da ovu trojicu treba iščupati iz zarobljeništa što pre. On veli da je nemoćan da to uradi i da ja pokušam. Hoću da pokušam, ali gde da nađem tu osobu. Janković mi je dao telefonski broj opštine.

Na moj poziv neko se javio i veli da će me odmah spojiti sa komandantom. Opet sam začuđena, pa to je neki komandant! Do pre pet minuta nisam ni znala da neko postoji sa takvim prezimenom, a sada saznajem da se radi o komandantu. Ali čega, koga? Sve to prolazi kroz moju glavu čekajući da me spoje. I Arkan se javi, te u jednom dahu reče da on mene poštuje i voli. Ja se njemu izvinjavam i kažem: "Gospodine Arkane, ja vas ne poznam, ali ako me poštujete i volite odmah pustite ovu trojicu koji su u vašem zarobljeništvu. Oni u jutro moraju biti u Sarajevu. Ako se to ne desi, sutra će stotinu Srba biti u zatvoru". Obeća da će to učiniti, ako, kako reče, "već ne pasu travu". Šta mu to znači? "Hoću sutra ujutro da ih vidim", ja skoro naređujem. Tako je tekao moj razgovor sa meni nepoznatim čovekom, opasnim, kako reče pukovnik Janković, komandantom.

Bilo je malo nade da ih pusti, a i ko sam ja za njega da mu naređujem. U roku 10-15 minuta toliko toga nepoznatog, čudnovatog, opasnog, sručilo se na mene, ne mogu sebi da dođem od ovog razgovora. Pomolih se Bogu da se sve dobro završi, jer jedino on to može. Ujutro pre osam časova bila sam u Predsedništvu i pravo u Abdićev kabinet. Fikret stojeći nagnut nad nekom ćasom, jede burek. Ja ulazim i podsećam ga na ramazanski post, a znam da ne posti. Srećna sam da je živ i da je pri apetitu. Kasnije je stigao i Doko. Svu trojicu je pustio Arkan i rekao im da meni treba da zahvale što su živi. Bilo je interesantno slušati njihovu priču.

Kasnije, na sednici Predsedništva obratila sam pažnju na ponašanje Izetbegovića, ali i šta govori. Dalo se videti da nije presrećan ishodom događaja, nije to mogao da sakrije. Propao mu je plan da se reši trojice ljudi, a da se za to optuže Srbi. U Fikretu je uvek gledao konkurenta i nikada mi nije oprostio što je na izborima dobio više glasova od njega i što mu je to jasno dao na znanje prilikom Alijinog izbora za predsednika Predsedništva. Doko, ministar odbrane, Hrvat koji mu nikada nije bilo slepo odan kao Kljuić i koji bi u vremenima koja dolaze mogao da smeta, a za Simovića, potpredsednika Vlade, Srbina, nije mario. Alija je njih poslao u Bijeljinu (nije to učinilo Predsedništvo) sa ovim planom, a taj plan nije uspeo. Ko je kriv za to? Ja, koja sam javno bila protiv produženja njegovog mandata i koja sam uspela da spasem ove ljude. A propao mu je i plan da optuži Srbe za ubistvo.

OSTAVKA U PREDSJEDNIŠTVU BiH: Međunarodna zajednica je 6. aprila 1992. godine priznala suverenitet BiH. Do dana današnjeg neće da priznaju da tim činom snose odgovornost za sve događaje koji su usledeli, a oni su bili užasni. Mislim da je bio 7. april, ili možda 8., ne sećam se, ali jednog od ta dva aprilska dana došla sam sama u kabinet, a moja sekretarica me pita da li sam imala priliku da makar malo zaspim. Ja se začudih i velim da sam celu noć spavala, a ona nastavlja: "Pa noćas je bila sednica Predsedništva". Ja sam zaista bila zapanjena. Sekretar Predsedništva ima telefonski broj i moj i moje mame i ima dozvolu da zove kada je potrebno u toku 24 časa. Proveravam kod Koljevićeve sekretarice. Nikola nije bio u Sarajevu, ali niko ga nije zvao kući iz Predsedništva. Za nekoliko minuta dobila sam saopštenje da je sastanak održan i dobila sam odluke do kojih se došlo na tom sastanku. Bili su svi osim mene i Koljevića. Hitna sednica Predsedništva održana je iza ponoći. Glavni zaključak je da se podigne Teritorijalna odbrana i da se proglasi opšta mobilizacija.

Otišla sam u kabinet, uzela tašnu i otišla zauvek iz te zgrade.

Nakon nekoliko dana Baščaršija je bila oblepljena slikama ratnih zločinaca, tj. cjelokupnog srpskog rukovodstva i između ostalih i moja slika. Izetbegović je uspio da mržnju prema Srbima podigne na takav nivo koji je potpuno paralisao zdrav razum. Krenulo je zlo, počeo je rat. Setih se onog jednog razgovora, jedan jedini put kada sam popila kafu sa Izetbegovićem, kada se zaneo u priči, o njegovoj misiji koju mu je Alah dodelio. Ako mu je neko dodelio neku ulogu na ovom svetu, onda je to sigurno bio Satana, a ne Bog.

KARADŽIĆ SA SVITOM ODLAZI U PALE: Tih dana, ali ne sećam se datuma, zovu me sa Vraca (periferija grada, ali blizu mog nebodera) iz policijske stanice i vele mi da dođem, da je taj objekat pod našom kontrolom i da se tu nalaze Koljević, Karadžić i drugi. Odlučila sam da odem. Nije mnogo pucalo. Kada dođoh tamo, hodnik je bio zakrčen mnoštvom kofera. Zatekla sam tamo cele porodice Karadžić, Koljević, Dutina, ne sećam se da je bio Krajišnik. Mislim da je sa druge strane on već otišao u Pale. Oni mi objasniše da čekaju kola da se prebace u Pale, a neki su već otišli ranije. Pitaju hoću li ja sa njima, kola dolaze za pola sata. Kako su se spremali i organizovali prebacivanje u Pale moglo se pretpostaviti da je tu bilo ranijih dogovora i planiranja za odlazak o kojima ja ništa ne znam. Ali ne samo ja, nego i drugi članovi Saveta stranke, posebno predsednik Leovac, koji je zbog toga bio nekoliko meseci u vrlo teškoj situaciji.

Već tada je došlo do izražaja neodgovorno ponašanje predsednika stranke Karadžića, prema ljudima koji su upravo zbog stranke izložili sebe i svoje porodice velikim životnim opasnostima. Na koncu mogla sam upozoriti na opasnost i neke prijatelje. Kada sam ih pitala za druge, za Leovca, za Ekmečića, da li su obavešteni, vidim da Radovan ni tada ne primećuje kakav je to moralni gaf, a tek gde je odgovornost prema ljudima. On i ne primećuje da tu nešto nije u redu, ali, nažalost, ni drugi. Ja postavljam neprijatna pitanja, ali to se njih ne tiče, ne tiče ih se sudbina drugih. Pa davno već Radovan nema interesa za članove Saveta. U kasnijem periodu, koji je bio pun iskušenja i situacija kada se ne može ništa sakriti, on se pokazao kao duboko nehuman i neodgovoran čovek.

Došla su kola, potrpaše se i oni i koferi i napustiše Sarajevo i najmanje 180.000 Srba prepustiše na milost i nemilost Alijinim zlikovcima. Ovo povlačenje iz Sarajeva u Pale jedna je od najkrupnijih grešaka, a ima ih mnogo, koje je mudro rukovodstvo (Radovan i Momo) učinilo. Bar da su se povukli na Ilidžu. Jer Ilidža je Sarajevo, a celo vreme je bila pod kontrolom Srba. Ali, tu se borilo, tu se pucalo, a Radovan to ne može da podnese, on je kukavica. I Dejtonski sporazum bi drugačije rešio pitanje Sarajeva, a Milošević u Dejtonu ne bi mogao u tom slučaju da kaže uz čašu viskija: "Alija, neka ti bude Sarajevo, celoga rata si bio u njemu".

Ljilja Karadžić pokušava da bude Mira Marković

Bio je rat i zato je naša unutrašnja situacija, ali i naša pozicija u međunarodnim pregovorima o statusu BiH, zahtevala svakodnevne analize događaja i dogovore. Radovan i Momo su vrlo često odsutni, a Koljević sa njima. Oni su nekada u Londonu, nekada u Ženevi, ali najčešće u Beogradu. Međutim, u samoj Republici je stotinu gorućih životnih problema koji ne mogu čekati Momu i Radovana, a Radovan ne daje ovlaštenja nikome, kako bi u njihovom odsustvu život kako-tako funkcionisao.

KARADŽIĆEVA UZREČICA UZ RIJEČ NAROD: Da bi se mogle stvari rešavati, potrebno je imati tačne informacije o svemu. A institucije koje su dužne da ih pribavljaju, koje su odgovorne za to, odnosno, odgovorni ljudi tih institucija, smatrali su da se informacije mogu dati samo predsedniku Skupštine. Bolje rečeno, preciznije rečeno, Momi i Radovanu. Dakle, nastavlja se stara praksa od pre rata. Sve i tačne informacije mogu imati samo Momo i Radovan. Svi ostali dobijaju selektivne informacije ili ih uopšte nikada ne dobiju, kakav je bio moj slučaj. Zaključila sam da se nastavlja sa starom praksom i da ozbiljnost situacije, rat i tragedija naroda nisu delovali da se u tom smislu nešto izmeni u pozitivnom pravcu. Ljudi dolaze u "Kikindu" u Predsedništvo sa velikih udaljenosti, prebacuju se po nekoliko dana da se posavetuju sa Momom ili Radovanom, jer su ih tako navikli i tako uputili iz SDS-a, a njih dvojice nema po deset dana. Znam da su problemi ogromni, ali oni će detaljno razgovarati samo sa ovom dvojicom. Gorući životni problemi ne mogu čekati ni u miru, a kamo li za vreme rata. Da su makar telefonske veze regularne, ali nisu. Radovan i Momo kada se vrate, neke stvari izgube na svojoj aktuelnosti, ili ih vreme reši, često loše, a njih dvojica smatraju da su najvažniji događaji, oni presudni, tamo gde se oni nalaze. Očito je da je situacija kompleksna, ali dobrom organizacijom može se držati pod kontrolom, čak i efikasno delovati. Ali o toj vrsti organizacjie posla Radovan nema pojma i zato kada mu se predoče narodne muke i zahtevi, imao je običaj, na reč narod, da kaže: "Neka ide narod u p. m". To mu je bila uzrečica uz reč narod. To nije bila poštapalica, ili navika čoveka koji mnogo psuje, nego na osnovu onoga koliko nije brinuo o narodu, na osnovu njegove nespremnosti da podnese žrtvu za narod, na osnovu njegove neodgovornosti prema narodu, ova uzrečica imala je svoje stvarno značenje, izraženo na jedan prostački način.

DAFINA MILANOVIĆ "DOBRO OBUČEN I KORPULENTAN SAVJETNIK": Za vreme boravka rukovodstva van Pala, u inostranstvu u Beogradu, upoznala sam se preko "Službenog lista" sa odlukama koje je Predsedništvo donelo pre mog dolaska u Pale. Začudila sam se da je u "Službenom listu" bilo i odluka Predsedništva sa datumom nakon moga izlaska u Pale, a nikada nisu makar saopštene nama članovima. Na primer, vidim da su imenovani specijalni savetnici Predsedništva, a ja o tome nemam pojma: Dafina Milanović, specijalni savetnik za ekonomska pitanja, i Klara Mandić za vanjsku politiku. Pitam neke ljude da li poznaju ove osobe, da li dolaze u "Kikindu", da li prisustvuju sastancima. Neko od njih sleže ramenima, a neki odmahuju rukom i smeju se, ali niko neće da mi odgovori na pitanje. Kada se naše rukovodstvo vratilo sa puta, na sastanku pitam Radovana. Ja kao član Predsedništva trebalo bi da sam pitana u vezi sa njihovim imenovanjem. Ali kada to već nije bilo, htela bih da znam ko su i kada i gde im se mogu obratiti, jer očito se radi o velikim stručnjacima. Radovan mi je dao doslovno ovakvo objašnjenje:

"Dafina je korpulentna i dobro obučena žena, puna je para, ima svoju banku, ja i Momo smo joj jako simpatični. Klara Mandić je sposobna žena u svakom pogledu i ima dobre veze sa Izraelom. Okači Davidovu zvezdu oko vrata i nama se sva vrata otvaraju. Redovno sa nama putuje i učestvuje u pregovorima. Inače, njih dve su dobre prijateljice". Ja sam bila zapanjena objašnjenjem koje se odnosi na "visoku profesionalnost naših specijalnih savetnika" i ozbiljno zabrinuta za sudbinu naroda kojeg vodi ovako površan, neodgovoran čovek. Ali ne samo da su u pitanju savetnici Predsedništva, koji nikada nisu prisustvovali niti jednoj sednici, nego osobe takvih "profesionalnih sposobnosti" mogu naškoditi našoj poziciji u međunarodnim pregovorima. Jedino je bilo evidentno da su oba specijalna savetnika brinula da se što više putuje u inostranstvo i da se i Momo i Radovan snabdeju dobrom garderobom, što je imalo opravdanje, ali sve sa merom.

…Mislila sam koje je ovo ludilo, gde sam ja ovo zapala, kakvi su ovo ljudi oko mene? Sve ovo se dešava na očigled svih ministara, članova Predsedništva, poslanika, stanovnika Pala, čiji su sinovi na ratištu i ginu. Često sam razmišljala zašto samo ja govorim i prigovaram, što svi ovi muški oko mene ćute? Međutim, mnogi od njih su pošli Radovanovim stopama i to mi je kasnije objasnilo njihovu ćutnju. Bilo je časnih izuzetaka, na primjer, premijer Branko Đerić, ali, nažalost, on će brzo otići sa te funkcije upravo zato što je čestit. Zatim, Nikola Koljević, koji je kritički gledao na materijalnu pohlepu i takav način života, ali je ćutao.

LJILJA KARADŽIĆ NA SJEDNICAMA, JER JOJ JE DOSADNO KOD KUĆE: Da se vratimo na sednice Predsedništva. Nakon ustaljene prakse kašnjenja, predložila sam da se sednice održavaju naveče. Radovan se obradovao, ali traži da i njegova supruga prisustvuje, jer je njoj dosadno kod kuće. Čak je napomenuo da ima nekih problema i traži od nas razumevanje. Ja odmah, dok on to govori, zamišljam kako bi to izgledalo kada bi svako od nas doveo svoje članove porodice, kakve bi to sednice Predsedništva bile u najgorim vremenima i šta se to nas tiče što je Ljilji dosadno. Opet ja prigovaram i kažem da mi je poznato da i kada su državni poslovi u pitanju on nema tajni pred svojom suprugom, ali ja ne želim u njenom prisustvu da govorim o mnogim stvarima, a pretpostavljam da to ne žele ni drugi. I pored toga, došla je na dve prve večernje sednice koje su otprilike ovako protekle: odmah se naručuju posebna jela i pića, atmosfera neuobičajena za sednice Predsedništva na kojima se raspravlja o egzistencijalnim pitanjima države u ratu.

Od Predsednika očekujem izveštaj sa pregovora u Ženevi. Ja tražim neke upute u vezi sa mojim kontaktima sa UNPROFOR-om. Ljilja, na sve ovo daje svoj komentar, maltene izveštava o pregovorima. I službenici u zgradi, a i ljudi u restoranu pitaju se da li ovo Predsednik nešto slavi. A nema šta da se slavi, naprotiv, stigle su loše vesti, na trebevićkom frontu izginulo je više boraca. Prestala sam da odlazim na takve sednice Predsedništva, a isto je učinio i premijer Branko Đerić. Ubrzo su otišli na pregovore. Ovaj put, a i sve naredne, član delegacije je i Radovanova supruga Ljilja. Povećava se i broj telohranitelja, jer ona i svaki član njegove porodice ima po nekoliko telohranitelja. Najmanje oko 20 ljudi, ali i više, čuva tu porodicu. Specijalni savetnik za vanjsku politiku Klara Mandić više ne putuje sa Radovanom i Momom na pregovore. To je sredila Ljilja u jednom okršaju u "Interkontinentalu". Oružje u ovom okršaju bile su ženske tašne. Tako je Predsedništvo izgubilo "dragocenog stručnjaka", ali nisu sasvim pokidane veze, naročito sa Dafinom, specijalnim savetnikom za ekonomiju, tj. onom koja im je punila džepove parama, od ljudi koji su štedeli u njenoj Dafiment banci.

A što se tiče sednica Predsedništva, to je bilo gubljenje vremena, posebno za Radovana i Momu. To su bile sednice proforme da se kaže na sednici Predsedništva, toj i toj, itd. donesene su sledeće odluke itd. U stvari, odluke su donosili Momo i Radovan, koji su imali prilike videti kako to radi Milošević. On zaobilazi sve državne institucije, ili ih prisili da donesu odluke koje on želi. Ova dvojica naših misle, ako to može Slobo da izvede tako "uspešno" zašto ne bi mogli i mi. On im je postao uzor u svemu. Samo što i Ljilja hoće da bude Mira. Međutim, u našim razmerama odnosi su značajno drugačiji, tu je gazda Momo, tj. treći. A kod Slobe nema trećeg. To je značajna razlika i to Ljilja oseća, to je sputava, te su njena naređenja i uplitanje u poslove ograničenog dometa.

"Mi imamo svoga kralja Aleksandra Karadžića"

Uveliko se već priča o švercu, ali ja to odbijam, ne mogu da verujem da se to praktikuje uz blagoslov Radovana i Mome i da i oni dele dobit. Bilo mi je jasno da su po uzoru na komunističko rukovodstvo pribavili sebi sve privilegije, jer to je karakteristika skorojevića, a takvi su oni, ali ne prihvatam da se bave švercom i to u ratnim vremenima. Kakvi su to ljudi, pa to nisu Srbi, i ja u to ne mogu poverovati. Informacije stižu sa svih strana, ali nisu službene, tako ja razmišljam, bolje rečeno, tešim se. Međutim, odgovorni u tim institucijama, koji treba da dostave informacije, upleteni su u taj prljavi posao. I dok se ja nadam da makar Radovan i Momo nisu upleteni u to, na moje pitanje Radovan odgovara: "Treba od nečega živeti". Isti odgovor kao pre rata, kada je bio hotel "Holidej in" u pitanju. Kao da je to nešto normalno, tu nema stida. A šta je sa nesretnim narodom, i on mora da živi, ja ih pitam, a Radovan kaže svoju omiljenu uzrečicu: "Neka narod ide u p. m."

HEROJ MLADIĆ I KUKAVICA KARADŽIĆ: Generala Ratka Mladića, komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) upoznala sam dve sedmice nakon izlaska u Pale. Poslao je poruku da se sretnemo u kasarni "Lukavica". Nisam "Mika formalista" da bih razmišljala da je ovim pozivom prekršio sva pravila lepog ponašanja. Sa službene tačke gledišta, ja kao član Predsedništva sam iznad njega, ali više se ogrešio o jedan drugi kriterijum, starija sam od njega i žena sam. Nikome nisam rekla gde idem. Vozeći se do Lukavice razmišljam o njegovom postupku i zamišljam da ću sresti sujetnu i arogantnu osobu, napuhanog komunističkog generala. Njegova vanjština je potvrdila moje predviđanje.

Gledam ga, na krupnoj glavi na vrhu je ona kapa titovka. Odmah sam mu rekla da bi mu šajkača mnogo bolje stajala. Otćutio je na ovu primedbu, ali jedva. Za vreme razgovora ne gleda u mene nego kroz prozor. Nešto je tu neprirodno. On se upinje da ostavi utisak nepristupačnog, gordog, ledenog čoveka. Mislim se, napuhao si se generale, ali to je maska koja će spasti. Ako ne ovaj put, onda prilikom narednih susreta.

Isto se još jednom ponovilo u Palama, kada sam mu skrenula pažnju da zbog zajedničkog posla moramo jedno drugo poštovati i korektno sarađivati, a ne moramo se voleti. Kasnije, naši susreti su bili mnogo ležerniji, prirodniji.

Pre upoznavanja sa Mladićem, neposredno nakon moga izlaska u Pale, rekoše mi da je u zgradu "Kikinda" došao načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general Života Panić, i hoće da razgovara sa mnom. Bio je prisutan i Radovan. Traži on od mene, zapoveda, da demantujem neku moju izjavu u vezi sa povlačenjem vojske iz Sarajeva… Došao je general Panić da spasava obraz institucije koja je izgubila obraz u Sloveniji, Hrvatskoj, a evo i u BiH. Panić, onakav sav zadrigao, prepotentan, nastupa sa pozicije apsolutnog autoriteta, misli da me impresionira. Ništa od toga. Rekla sam mu: "Generale, ja sam istinu rekla i ne pada mi na pamet da je demantujem." Nekada sam pomišljala da je Mladićevo ponašanje prema meni rezultat neke naredbe od strane Panića, ali ne verujem. Kasnije sam primetila da je skoro uvek odbojan prema nepoznatim osobama, prilikom prvih susreta.

Sve se kasnije izmenilo. Upoznao me, ali i ja njega, u mnogim teškim situacijama. Bila sam uvek otvorena, bez dlake na jeziku, smatrajući da se greške mogu ispraviti ako je poznata cela istina. On je prirodno inteligentan čovek, lukav, što mi je ponekad smetalo. Jedna doza arogancije, koju je posedovao, možda je i odgovarala ratnom komandantu. Ambicija je imao u velikim količinama, ne znam da li je to posledica ratnih uspeha i slave kojom je brzo ovenčan. Narod ga je obožavao. Narod je u njemu prepoznao svog čoveka, koji u velikoj muci i patnji nikada sebe ne poštedi. Pomagao je drugima uz svoju ličnu žrtvu.

Komparacija između Karadžića i Mladića bila je neizbežna. Sve najviše ocene bile su na Mladićevoj strani. Nikada nije znao i saznao da sam ga zvala "Ljutko". Taj simpatični patuljak iz bajke "Snežana i sedam patuljaka", naduren ali dobar, bio mu je sličan. Međutim, bio je veliki čovek. Mnogo puta iza rata, a i sada postavljam sebi pitanje kako taj čovek, koji je i u fizičkom i u moralnom smislu čvrst, jak, hrabar, može da se skriva. To nije za njega. On pred Haškim tribunalom treba da brani narod, svoje vojnike, po cenu da žrtvuje sebe. I da prestane da bude povod i razlog za ucenu. Da ne ucenjuje celokupni srpski narod i u RS i u Srbiji. Takvo ponašanje je nespojivo sa njegovom ličnošću. Mislim da on sam sa sobom ne upravlja, to rade neki drugi. Izdržao je Mladić i hrabro podneo čudnovatu smrt svoje jedinice, pa šta je prema tome Haški tribunal za njega. Kada je u pitanju Radovanovo ponašanje, ništa me ne čudi. Sasvim je u skladu sa njim, čovekom koji nikada nije bio spreman da podnese žrtvu, koji je u stvari kukavica.

KARADŽIĆ – ČOVJEK UDBE: …Bilo je to krajem 1994. ili početkom 1995. godine. Lideri nekih jugoslovenskih opozicionih stranaka posetili su u odvojenim posetama Pale. Želeli su da razgovaraju sa Karadžićem i Momom. Nikad nisu imali priliku za to u Beogradu, jer su ova dvojica samo kontaktirali sa Miloševićem i Šešeljem. Sa nekim od njih ja sam se ranije poznavala, npr. sa Nikolom Miloševićem, Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom. Bilo je vrlo teško nagovoriti Radovana da ih primi. Govorila sam mu i ubeđivala ga da se radi o uglednim i pametnim ljudima koji srpskom narodu žele više dobra nego Slobodan Milošević. Za svakoga od njih imao je komentar da niko nije pametan kao Slobo, a osim toga on je na vlasti i ostaće večno. Radovan je već uveliko tada oponašao Slobu.

Mnogo sam truda uložila da dođe do ovih kontakata. Bila sam vrlo uporna, a to je vreme kada nam je Slobo uveo sankcije i zašto ne primiti opozicione lidere. Čak i u toj situaciji nešto ga je sprečavalo. Radovan je odavno radio za državnu bezbednost. To su moja kasna saznanja o ovom čoveku od ljudi koje je prijavio toj službi. On nije slobodan u svojim delovanjima, zato je tu otpor da se prime opozicioni lideri. Iako sam tada boravila u Banjoj Luci, uspela sam da budem prisutna na svim sastancima. I to je prirodno jer, među kompletnim rukovodstvom RS, ja sam jedina bila stvarni i javni oponent Miloševiću.

Razgovori na tim sastancima odnosili su se na opšte probleme srpskog naroda. Sva tri lidera smatrali su da se bliži kraj tadašnjem režimu u Srbiji. Kakva razlika u tom osnovnom pitanju između njih i Radovana. Radovan smatra da je Sloba srpska večnost. Nikada neću saznati da li je zaista bio ubeđen u to, ili je morao tako govoriti.

NEKRUNISANI KRALJ SAŠA KARADŽIĆ: …Karadžić je znao da sam ja u dobrim odnosima sa princom Tomislavom i princezom Lindom, pa ipak je znao više puta da ih potceni u mom prisustvu. Često sam mislila, odakle ti pravo da vređaš našu dinastiju, a posebno sam bila osetljiva kada je spominjao blaženopočivšeg kralja Aleksandra Prvog. U tome sam prepoznala ono komunističko bagatelisanje svake srpske nacionalne vrednosti.

Od ovih sastanaka sa opozicionim liderima, prošlo je sigurno više od godinu dana, rat je završen. Dejton potpisan, Radovan je morao da preda dužnost predsednika meni, do narednih izbora. U hodniku zgrade Predsedništva sretnem se sa Vladom, mladim čovekom koji je bio u Radovanovom obezbeđenju, ili je nešto slično radio, mnogo ga je voleo i uvek bio u njegovoj blizini i blizini njegove porodice. Bio mi je simpatičan, uvek se sa poštovanjem odnosio prema meni, videlo se da je to deo njega pa se značajno razlikovao od drugih iz obezbeđenja kojima je lepo ponašanje bila slaba strana. Dakle, Vlado, ja i Tepa (moj vozač) na hodniku. Nismo se dugo videli. Vlado skoro odmah reče: "Znam da ste monarhista i zašto je potrebno ići po svetu i tražiti kralja". Ja sam odmah odgovorila: "Mi ne treba da tražimo kralja, hvala Bogu ima dosta Karađorđevića." A on će na to: "Ma, profesorice, imamo ga mi ovde kod nas." Zapanjena pitam: "Koga, Vlado", a on kaže: "Aleksandra – Sašu Karadžića" (Radovanov sin).

Više ne znam da li sam se pozdravila sa Vladom, kako sam uopšte došla do svog kabineta. Ne mogu sebi da dođem i posumnjah da li sam dobro čula, dobro razumela. Zovem Tepu i molim ga da ponovi moj razgovor sa Vladom. Tepa od reči do reči ponovi razgovor. Dakle, nema više sumnje, to je rečeno kako sam čula. Vlado je često u njihovoj kući, druži se sa njima, celom porodicom, on je tamo čuo te kombinacije. Sada mi je potpuno jasan Radovanov stav u odnosu na dinastiju Karađorđević. Eto, kakve su se kombinacije plele po nečijim glavama.

Karadžić mi je rekao da će me ubiti

K ako je Radovanova i Momina moć rasla, strah poslanika da se suprotstave njihovom mišljenju bio je sve veći. Bilo ih je nekoliko hrabrih, otvorenih, većinom su to bili poslanici iz Krajine. A da ne govorim o Dodiku i njegovim nezavisnim poslanicima. Sećam se i jednog poslanika Veselinovića, sa Pala je ili sa Sokoca, čovek je otvoreno izneo svoje mišljenje. Kasnije je poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Osim osam nezavisnih poslanika, svi ostali su bili poslanici Srpske demokratske stranke. Pa to je demokratska stranka i normalno da ne postoji uniformisano mišljenje, ali Radovan i Momo su to od njih očekivali. Oni su imali načina da stišaju, a i da uguše disonantne tonove.

To se verovatno odigravalo na partjiskim sastancima, gde mene i Koljevića nije bilo. Moglo se primetiti da su se neki, koji su jedno vreme hrabro oponirali, kasnije utišali. Objašnjavali su mi da dobijaju pretnje koje se odnose i na članove njihove porodice. U ovo nikako nisam mogla da poverujem dok i ja nisam došla u istu situaciju.

Prve pretnje su mi upućene koncem avgusta 1992. godine i u toku celog rata bilo je toga sa nekim prekidima. Bilo je čak pokušaja direktnog ugrožavanja života. To je radio Momčilo Mandić, uz odobrenje Radovana i Mome, a nakon završetka rata Radovan mi je direktno rekao da će me ubiti, ili mene ili sina moga brata. Tada sam se uverila da su ljudi, koji su mi ranije govorili da se plaše za članove svojih porodica, za svoju decu, govorili istinu.

INSCENIRANA HAPŠENJA SRBA

Život u "Kikindi" odvija se ustaljenom rutinom. U ratnim uslovima, uslovima nestašice, Čvoro se odlično snalazi i relativno dobro nas hrani. Pokušava da pomogne pri smeštaju izbeglica, većinom iz Sarajeva. Od njih saznajemo o tužnoj sudbini Srba u našem gradu. O hapšenjima, ubistvima, "samoubistvima" koja su inscenirana, a radi se o bacanju ljudi sa viših spratova.

Uspela je da izađe iz Sarajeva Gordana Besarović, supruga dr Dragana Besarovića, koji se dve nedelje posle pojavio na Palama u belom mantilu. To je bilo dobro organizovano bekstvo. U krugu bolnice pojavila su se kola u koja je on ušao i doveli su ga na Pale. Kako je uvek za sebe govorio da "zna i šta car ruča", što je bilo i tačno, tako je bio i odlično informisan o svim zbivanjima u gradu. Nakon dirljivog susreta s njim u restoranu "Kikinda" kada se pojavio, kao da je došao s onog sveta, bilo je i suza radosnica što smo živi, što, eto, uživamo tu u ovom susretu i priči. Pričao nam je o ponašanju naših kolega, drugova, "prijatelja" Muslimana i Hrvata. Bila su to poražavajuća saznanja. Od njega sam prvi put čula, a kasnije su mnogi potvrdili, da Sarajevom kruže kola bez registarskih tablica iz kojih se nasumice puca na prolaznike, a optužuju se Srbi.

Smrt dolazi sa brda, tako su govorili, a sve zdravstvene ustanove, pa i bolnica iz koje je Dragan upravo stigao, pune su oružja, municije i muslimanskih boraca, koji pod zaštitom oznake crvenog krsta granatiraju srpske položaje.

Gordana je umrla, a za njom i Dragan, oboje u izbeglištvu, brat Veljo mu se ubio, takođe u izbeglištvu. Sa Draganom sam drugovala od osnovne škole. Neka mu Bog dušu prosti. Sreća, živi su im sinovi u Beogradu.

Sećam se i dobro ću pamtiti 2. juni 1992. godine, kada mi je došao novinar Gligorević. Ispriča mi skoro neverovatnu priču o dešavanjima u Bradini i okolini, gde je muslimanska vlast organizovala nekoliko zatvora, ali i logora za Srbe.

PREDSJEDNIŠTVO BiH ZNALO ZA LOGORE

Prema magnetofonskom snimku sednice Predsedništva BiH od 26. aprila 1994, vidi se da je to poznato članovima Predsedništva BiH.

Pod tačkom 7 raspravlja se o logorima i zatvorima za Srbe i sam Alija Izetbegović spominje 222 zatvorenika na sarajevskom aerodromu i veći broj u Hrasnici.

Nakon dugotrajnih patnji, više od dve godine, i članovi Predsedništva se slažu da bi trebalo procesuirati slučajeve i smatraju da je krajnje vreme za to. U diskusiji učestvuje i Mirko Pejanović, član Predsedništva BiH za vreme rata, Alijin "Srbin", kome je dve godine poznato takvo stanje. Predsednik Predsedništva Alija Izetbegović kaže: "… nisam siguran da su oni krivi u pravom smislu riječi… tako je, to su koncentracioni logori u stvari, zapravo sabirni centri – to su sabirni logori. Nisu tu ljudi krivi u pravom smislu riječi. To je mjera, to je ono što kažu, mjera za mjeru…".

Do ovog zapisnika sednice Predsedništva BiH došla sam u Ševeningenu. Dobila sam ga, kao i neke druge zapisnike od jednog Hrvata. Moj advokat je to predao Tužilaštvu, ali njima ne pada na pamet da optuže celo Predsedništvo BiH, a mogu samo na osnovu tog zapisnika. Ja sam osuđena za ono, kako u optužnici piše, što je trebalo da znam na osnovu moje funkcije, a nisam znala. A Alija i drugi članovi Predsedništva BiH znaju da logori za Srbe postoje već dve godine, pa prema diskrimintorskom pristupu Tužilaštva i selektivnoj pravdi Suda, oni ne odgovaraju. Ja, koja do 1994. godine nisam znala šta znači reč "Keraterm", "Omarska", ja sam odgovorna u 1992. za postojanje tih logora gde su držani Muslimani dva meseca, a Srbe drže dve godine. Za "Keraterm", "Omarsku" i "Trnopolje" morala su znati dva ministra, ministar pravosuđa i ministar policije, oni koje je Radovan nazivao svojom desnom rukom. Znali su oni koje su ti ministri obaveštavali po službenoj dužnosti, a to su predsednik Predsedništva i predsednik Skupštine. Ne verujem da su ljudi u Palama imali pojma u to vreme, leto 1992. godine, šta se dešava u zapadnom delu Republike, koji je bio odsečen od istočnog dela. Znali su oni koji su bili u mogućnosti da slušaju CNN i BBC, a to su bili samo retki i povlašteni koji su imali jake agregate i satelitske antene, što je bila retkost, a struje uopšte i nije bilo na celoj teritoriji. Pitala sam jednom Radovana, kada sam čula za zatvore i logore za Srbe u Hercegovini i Sarajevu, da li i mi imamo tako nešto na našoj teritoriji. Tada mi je on objasnio da imamo ratnih zarobljenika koji se odmah na borbenoj liniji razmenjuju za naše borce.

Momčilo Mandić najveći mafijaš

Upravo negde u avgustu, dođe jedan naš čovek iz Švajcarske, zatekla sam ga kod Krajišnika. Nisam imala nameru da ih prekidam i htedoh da izađem, ali me Krajišnik zamolio da ostanem. Čovek je doneo spisak imena Srba koji su dolazili u različitim vremenskim razmacima u posetu našim ljudima u Švajcarsku, obično je to bilo po njihovom pozivu, da ih upoznaju sa dešavanjima u zemlji. Često su po njima slali novac u otadžbinu da pomognu stranku ili za neku namensku potrebu. To je bio dugačak spisak onih koji su preuzeli novac i svojim potpisom to potvrdili i nema sumnje da su taj novac predali da se namenski potroši.

RADOVAN UZIMA NOVAC: Sve je bilo jasno i regularno do jednog, najvećeg novčanog iznosa, koji je preuzeo Radovan Karadžić, a odbio je da potpiše, još ih je izgrdio kako mogu od predsednika da traže potpis. Ipak čovek insistira na potpisu, jer mora pravdati taj novac. Kada smo rekli Radovanu da bi morao da potpiše, rekao je da tako nešto nikada nije potpisao, niti će to činiti i ubuduće. To je rekao u Krajišnikovom i mom prisustvu.

Da mu je to bila navika i praksa pokazao je još jedan slučaj kojem sam, takođe, bila svedok. Mislim da je to bilo 1994. godine u Bijeljini gde je održan sastanak humanitaraca, te su se tu okupili predstavnici mnogih humanitarnih organizacija iz dijaspore. Među njima i Mićo Kojić iz Frankfurta, čestiti i vrlo požrtvovan čovek. Ja nisam prisustvovala sastanku humanitaraca u Bijeljini, a Radovan jeste. Dan posle sastanka došao je Mićo Kojić u moj kabinet, zabrinut, moli da mu pomognem i objašnjava da je u Bijeljini dao 150.000 DM Radovanu i pripremio je potvrdu da mu potpiše. Ovaj je uzeo pare i rekao da on ne daje potpise na potvrdu, neka mu potpiše Mitar Radović. Ovaj čovek, koliko je meni poznato, bio je šef sale, za vreme rata, negde na Palama. U vremenu o kojem govorim, bio je nosač Radovanove tašne i izmicao i primicao stolicu tamo gde Radovan sedi. Potpis tog čoveka ne znači ništa i Mićo moli da mu ja potpišem. Želela sam da mu pomognem, ali takvu uslugu nisam mogla da mu učinim. Mićo mi je rekao da mu je poznat Radovanov manir, razgovara dugo sa ljudima, ali kada primi novac, odmah prekida razgovor sa obrazloženjem da mu se žuri. To su i drugi pričali koji su bili u sličnim situacijama. Radovan Karadžić je iznad svega voleo novac, ali onaj do kojeg se dođe na lak način. Na ovu temu ima mnogo sličnih priča, ali ja ovde govorim o onome o čemu mogu svedočiti.

BATKO PLJAČKA POD ZAŠTITOM MOMČILA MANDIĆA: U julu 1992. godine imala sam sastanak u Lukavici sa visokim predstavnikom UN za izbeglice gospođom Sadako Ogatom. Na raskršću, gde se odvajaju putevi za Trebević, Grbavicu i Lukavicu uvek je bilo mnogo sveta. Upravo mi maše jedna grupa ljudi i ja izađem iz kola. Odmah su prešli na stvar. Pričaju o događajima na Grbavici, a oni su Srbi. Prema njihovom kazivanju, opasno je za ljude nesrpske nacionalnosti živeti u tom delu grada. Kazali su mi da neki Batko sa nekoliko sličnih njemu, upada noću u hrvatske i muslimanske stanove i odvodi muškarce. Oni pljačkaju i ucenjuju ljude. Srbi koji su se tome suprotstavili postali su meta tog manijaka i njegove družine. Niko ga ne poznaje. On nije sa Grbavice i nije iz Sarajeva. Opljačkane stvari nose u neki motel gde im je magacin.

Umesto u Lukavicu, na raskršću okrenem na Grbavicu i pravo u zgradu opštine. Nije bilo predsednika opštine, ali nije ni važno, drugi su se brzo sakupili. Ispričam im zašto sam došla i pitam ih da li je to moguće da se takva zla dopuštaju. Oni ćute. Gledam te face i mislim se zašto tako uporno ćute, a pogledi im nisu nimalo prijateljski. Pitam ih ko im je predsednik opštine. Spomenuše njegovo ime. On je lekar koji se bavi trgovinom lekova, zastupa neku firmu, Crnogorac je.

Iza tog kratkog sastanka u opštini odem u Štab Teritorijalne odbrane u nameri da razgovaram sa Zoranom Vitkovićem. Sve mi je potvrdio. Batko je Crnogorac, ima svoju bandu koja pljačka i ima neku podršku od nekog autoriteta. Tom prilikom ispričao mi je o magacinu gde lageruju te opljačkane stvari. Veli da je za magacin nadležan Momčilo Mandić, tadašnji ministar pravosuđa. Dok smo mi razgovarali upadoše u prostoriju četiri, pet naoružanih mladića. Jedan od njih je onizak, širok, na glavi mu šajkača sa kokardom, navukao je do obrva. Mene gleda pogledom punim mržnje. Odmah sam krenula, a Zoran me isprati i reče da je to Batko. Upozoravam Zorana da je sve teško i preozbiljno i predočavam mu posledice ponašanja ovih ljudi, koje će snositi svi, a najmanje oni.

 

Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić =MILAN V. PETKOVIC (PRVI DEO)

  http://srpska-armija.spaces.live.com/blog/cns!979603D395F3B99F!1643.entry

  Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić =MILAN V. PETKOVIC (DRUGI DEO)

http://srpska-armija.spaces.live.com/blog/cns!979603D395F3B99F!1642.entry

  Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić =MILAN V. PETKOVIC (TRECI DEO)

  http://srpska-armija.spaces.live.com/blog/cns!979603D395F3B99F!1641.entry

Dijelovi knjige "Svedočim" Biljane Plavšić =MILAN V. PETKOVIC (CETVRTI DEO)

 http://srpska-armija.spaces.live.com/blog/cns!979603D395F3B99F!1640.entry

 —————–
 

SRPSKA ARMIJA NE ODGOVARAJU ZA SADRZAJ OBJAVLJENIH CLANAKA I KOMENTARA. MISLJENJA IZNESENA U CLANCIMA ILI KOMENTARIMA SU PRIVATNO MISLJENJE AUTORA CLANKA ILI KOMENTARA I MOZDA NE PRESTAVLJAJU STAVOVE REDAKCIJE SRPSKE ARMIJE..
 

SVI VASI KOMENTARI BICE OBJAVLJENI – SPSKA ARMIJA NE PRIPADAJU BILO KOJOJ POLITICKOJ STRANCI – MI SE U SVEMU RAZLIKUJEMO OD PODREPASA, KOJI SU U SLUZBI ILI  ISTOCNE ILI ZAPADNE PETE KOLONE… I KOJI MORAJU PRETHODNO TRAZITI ODOBRENJE MOGU LI OBJAVITI VASE KOMENTARE…

SRDACNO

GLAVNI UREDNIK SRPSKE ARMIJE

DR. SLOBODAN PIVLJANIN

card1

POSALJITE VAS KOMENTAR

srpska-armija@hotmail.com

This entry was posted in Nieuws en politiek. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s