Саслушање у МУПу на тражење Тадићевог секретаријата = Проф.Др.Љубомир Т. Грујућ

 

   

    y1pn31KDOoQTghGiV8CdkN-eSP5Y2ARZxHBYr_wncWikID5V_q9rXfnjV2VL7DM_sZHYCK-HKF8_mE  

  
SRBSKA ARMIJA

SRBSKA ARMIJA JE SRBSKI NAROD!

SRBSKI NAROD JE SRBSKA ARMIJA!

           http://www.crazyprofile.com/scroller/scroller-sign.swf
Get a scroller sign at http://www.crazyprofile.com.com!

KOSOVO JE SRCE SRBIJE

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

SLOBODAN PIVLJANIN

DIREKTOR & IZDAVAC

IRIS DE VRIES

4 JANUARI 194210 JANUARI 2006

 

Саслушање у МУПу на тражење Тадићевог секретаријата

 
 

Саслушање у МУПу на тражење Тадићевог секретаријата‏=Проф.Др.Љубомир Т. Грујић

https://acrobat.com/#d=pM2hu48UvEknaK1nY2b3LA

 

Date: Fri, 26 Mar 2010 13:18:11 -0700
From: lyubomir_gruyitch@yahoo.com
Subject: Саслушање у МУПу на тражење Тадићевог секретаријата
 
 
Господин Борис ТАДИЋ, Председник Р. Србије
Народна канцеларија Председника Републике
Масарикова 5/VI
11000 Beograd                                                                      

           

Доставља се ради обавештености:

Госпођа др Славица ЂУКИЋ – ДЕЈАНОВИЋ, председница Народне скупштине

Уставни суд

Министарство унутрашњих послова Р. Србије, Полицијска Управа за град Београд – Управа полиције, Одељење за ЈРМ

Директор Радио Београда

Средства јавног обавештавања

Јавност

 

  Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи.

 

  Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице.

 

  Нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело.

(Члан 56 Устава Републике Србије)

 

 

Ваша екселенцијо господине председниче Републике ТАДИЋУ,

 

Предмет:

 

Обраћање Секретаријата председника Републике Србије МУПу

да ме МУП позове поводом мог еписма Вама

 

Повод за ово отворено писмо Вама је обраћање Секретаријата председника Републике Министарству унутрашњих послова (МУПу) да ме позове ради прикупљања обавештења, о кривичном делу из чл. 138 КЗ“ како у позиву пише. Позив је деловао застрашујуће не само зато што је дошао из МУПа поводом мог еписма Вама (ДОДАТАК 1), већ посебно због позивања на Члан 138 Кривичног законика, јер он гласи:

Угрожавање сигурности

Члан 138.

(1)          Ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица,

              казниће се затвором до једне године.

(2)          Ко дело из става 1. овог члана учини према више лица или ако је дело изазвало узнемиреност грађана или друге тешке последице,

              казниће се затвором од три месеца до три године.

На основу Члана 56 Устава, на основу кога Вам се јавно и обраћам, молим Вас да јавно објасните, у општем интересу, чиме је у том мом еписму Вама угрожена Ваша сигурност претњом да ће Ваш живот или тело бити нападнуто или да је то еписмо изазвало узнемиреност грађана или друге тешке последице.

 

Обраћање мени поводом тог еписма преко МУПа мислим да ствара лош утисак и о Вашем председниковању и о Републици Србији. Секретаријат председника Републике је могао једноставно да се мени обрати и да од мене директно добије тражено обавештење и одговоре на сва питања.

 

С обзиром на питања постављена ми у МУПу (23. март, 2010. год) јавно Вас обавештавам:

 

Сваки држављанин Р. Србије је обавезан да поштује њен Устав. То посебно важи за њеног Председника јер је он јавно положио председничку заклетву да ће све своје снаге да посвети, између осталог, поштовању Устава и закона.  Ви непрекидно јавно кршите Устав. О томе сам Вас обавештавао, упозоравао, молио да то прекинете, и да због тога поднесете оставку. Обратио сам се Уставном суду да оцени уставност Вашег деловања. Суд то није разматрао. Његов секретар госпођа Снежана Наковска Антић ме је известила (Број II Р-207/2008 од 25.07.2008. и Број II Р-325/08 14.12.2008.) да Уставни суд није надлежан и да, поводом иницијативе грађана, не одлучује о повреди Устава од стране председника Републике.  

Критеријуми за оцењивање студената на универзитету треба да буду строжији него критеријуми за оцењивање ученика у основној и средњој школи. Критеријуми за избор професора су оштрији и строжији од критеријума за избор асистента или доцента. Критеријуми за санкционисање плагијаторства наставника универзитета или члана Српске Академије Наука и Уметности треба да буду строжији него критеријуми за санкционисање студентског преписивања на испиту.

 

Председник Републике је, за разлику од осталих држављана Р. Србије, председничком заклетвом преузео посебну обавезу за поштовање Устава. Зато критеријуми при оцењивању неуставног рада председника Републике морају да буду оштрији и строжији него према осталим држављанима Р. Србије. Данас је у Р. Србији обратно.

 

Ви сте као председник Републике прихватили и указом прогласили Закон о Уставном суду у чијем Члану 93 пише:

 

Поступак одлучивања о повреди Устава од стране председника Републике покреће Народна скупштина, на предлог једне трећине укупног броја народних посланика.“

 

Ова одредба, коју Секретар Уставног суда, у име Суда, тумачи да Уставни суд није надлежан да оцењује уставност рада председника Републике на основу предлога држављанина Р. Србије, је супротна:

Ø  Члану 1 Устава јер ограничава права држављанина Р. Србије, уводи државну бирократију уместо грађанске демократије и тиме срозава његову слободу,

Ø  Члану 2 Устава јер државни органи присвајају сувереност од држављана Р. Србије,

Ø  1. ставу Члана 3 Устава јер се отуђује људско право држављанина Р. Србије,

Ø  1. ставу Члана 18 Устава јер се спутава непосредна примена људских права држављанина Р. Србије,

Ø  Члану 19 Устава јер се срозава достојанство и руши се остваривање пуне слободе сваког појединца, а друштво се претвара у бирократско заснованао на административним ограничењима која погодују државним органима, а не држављанима Р. Србије,

Ø  Члану 21 Устава јер то ствара неравноправност пред Уставом, те и пред Судом, између држављанина, државних органа и државних руководилаца,

Ø  Члану 23 Устава јер се руши достојанство држављана Р. Србије,

Ø  1. ставу Члана 37 јер се тиме ниподаштава и негира правна способност држављана,

Ø  1. ставу Члана 56 јер се тиме ниподаштава и негира право држављанина да упућује предлог Уставном суду као једном од државних органа коме је поверено јавно овлашћење,

Ø  2. ставу Члана 168 Устава јер се ограничава право дато без ограничења сваком правном или физичком лицу на иницијативу за покретање поступка код Уставног суда за оцену уставности и законитости.

Зато је та одредба Закона о Уставном суду противуставна. Ви сте је прихватили. Према Уставу (Члан 118), и према том Закону, Народна скупштина може да покрене поступак опозива председника Републике само ако он крши Устав и једино ако се за то изјасни најмање две трећине народних посланика. То исказује велику важност да Председник поштује Устав. У садашњем сазиву Народне скупштине већина народних посланика припада коалицији којом Ви руководите још од почетка парламентарних избора. Упркос томе што неки народни посланици указују на Ваша кршења Устава, већ на први поглед је јасно да су Народна скупштина, сви држављани Р. Србије и Уставни суд тим Законом спутани да покрену поступак оцене уставности рада председника Републике, те да председник Републике, сада Ви, може без одговорности да непрекидно крши Устав.

 

Председника Републике Србије бира народ директно, а не Народна скупштина. Зато он мора мора директно да одговара држављанима Р. Србије, и пре свега њима, а не само Народној скупштини. Сваки држављанин Р. Србије има суштинско право да предложи Уставном суду да Суд оцени уставност рада Председника. То уставно право је формално правно законом одузето држављанима Р. Србије, уместо да буде исказанао и законом.

 

Закон о Уставном суду је антидемократски јер не поштује референдумски изражену вољу држављана Р. Србије кроз усвајање Устава. Сваки закон мора да буде сагласан с Уставом (Члан 194 Устава). Тај Закон је ништаван јер је у супротности с Уставом, што је задатак Уставног суда да утврди и објави да га поништава. Да ли ће Уставни суд да изврши ту своју уставну обавезу (Члан 166 и Члан 167 Устава)? Ако је не изврши, демократија остаје паралисана. Онда преостаје једино, као што сам Вам написао, да се надам(о) да ћете Ви, ради добра свих држављана Р. Србије, Р. Србије и Србског народа, схватити и ускоро својевољно поднети оставку на положај и функцију председника Републике.

 

Председник Р. Србије треба да буде равноправно Председник свим њеним држављанима. Он не сме да буде Председник само члановима једне странке или страначке коалиције. Ви сте председник Демократске странке. Ви сте били носилац изборне листе и збирне изборне листе једне страначке коалиције на општим изборима (од општинских до парламентарних). Ви сте водили изборну кампању за ту коалицију у тим, непредседничким, изборима. Све те јавне функције нису Уставом (Члан 112 Устава) предвиђене као надлежности председника Републике. Ви сте били и остали Председник Демократске странке и вођа коалиције „За европску Србију“.

 

Устав забрањује  (Члан 6 и Члан 115 Устава) председнику Републике да обавља другу јавну функцију. Ви сте вишеструко кршили ове одредбе Устава и настављате да их кршите јавно. Свакоме коме сам то предочио, само је одмахнуо говорећи да то сви знају, али да се ту ништа не може помоћи. Није сасвим тако. Може Уставни суд да укине противуставне одредбе закона о Уставном суду. Можете Ви да поднесете оставку.

 

Председник Републике је тај који треба целом народу и свим државним институцијама да даје пример поштовања Устава, а тиме пример поштовања и државе и самог народа. Ви чините супротно својим јавним непрекидним кршењем Устава.

 

Да ли сте размислили и схватили какву поруку даје председник Републике осталим држављанима Р. Србије и странцима када он јавно непрекидно крши Устав?

 

Ако Председник може несанкционисано да крши Устав, зашто онда не би могао и сваки други држављанин, и сваки други државни руководилац да несанкционисано крши Устав?

 

Јутрос (четвртак, 25. март, 2010. год.) је у емисији радио Београда био разговор са слушаоцима да ли државни функционери могу да обављају више функција. Сви слушаоци су аргументовано образлагали да не могу, да не треба и да не смеју да врше више функција. Једино се једна слушатељка позвала на закон, а нико се није позвао на Устав чији Члан 6 даје јасан народни одговор на то питање:

 

  Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.

  Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.

 

Један слушалац је као пример кршења ове уставне одредбе навео да председница Народне скупштине госпођа др Славица Ђукић-Дејановић обавља још четири додатне функције. Водитељка га је исправила обавештењем да се председница Ђукић-Дејановић одрекла осталих функција, а које је обављала јер није знала да постоји сукоб интереса. Ако она као народни посланик, а уз то и председница Народне скупштине, није знала да постоји сукоб интереса онда то показује њену потпуну неквалификованост и неспособност да буде не само председница Народне скупштине већ и народни посланик. Зато она, по мојој оцени, мора да сноси последице тог кршења Устава тако што ће без икаквог одлагања да поднесе неопозиву оставку на положај председника Народне скупштине и на место народног посланика. Такав њен акт би морали да следе сви остали државни функционери, а пример би требало да дате Ви, поштовани председниче Републике господине Тадићу.

 

Моје ангажовање у јавном политичком животу је почело у току првих вишепартијских избора 9. децембра 1990. год. када сам био независни кандидат за председника Републике Србије предложен од групе грађана. Од тада до сада сам јавно мирнодопски иступао својим дописима (апелима, писмима, петицијама) домаћим и иностраним државним органима и државницима. Иза тих мојих иступања стоје моја савест, свест, мишљење, ставови, љубав према отаџбини Србији и према родном Србском народу, као и дубоко поштовање свих његових пријатеља. Та иступања се заснивају на Уставу, Резолуцији Народне скупштине из децембра 2007. год., Повељи УН, међународним уговорима, и Резолуцији УН 1244. Циљ тих иступања је да се проблеми решавају мирнодопски, часно и равноправно за све народе на територији СФР Југославије, па тиме и за Србски народ, да се о свим југословенским народима, те и о Србском, износи истина, да се прекине с конструисањем и ширењем лажи о Србском народу и на њима засновано нечувено његово деценијама развијано демонизовање, да се признају и поштују права Србском народу исто као и другим југословенским народима, да се поштује територијална целина Р. Србије, да се поштује слобода свих држављана Р. Србије, да се поштују самосталност и независност Р. Србије, да се држављанима Р. Србије и Р. Србији плати ратна одштета за сва материјална, еколошка, културна, економска, индустријска, пољопривредна, саобраћајна, и грађевинска уништавања настала потпуно неоправданом НАТО агресијом 1999. год., и да се за све хиљаде побијених у НАТО бомбардовању њиховим породицама и Р. Србији пружи одговарајућа морална надокнада изношењем истине о потпуној неоправданости НАТО агресије, и о свим лажима на којој се она заснивала. Људски животи немају цену. Устав (Члан 24) одређује да је човеков живот неприкосновен.

 

Да би се то постигло у самој земљи први предуслов је да Председник и врховни државни органи поштују Устав.

 

На то сам указао још у свом апелу од 5. јула 1991. год. упућеном свим врховним државним органима у СФРЈ (ДОДАТАК 2). Да је апел био прихваћен, био би изабран нови сазив Савезне скупштине СФРЈ, а пошто је претходном увелико био истекао мандат, и он, као једини уставно меродаван, би даље могао да мирнодопски решава насталу ситуацију. Уместо тога је противуставно терористички оружано уништена СФР Југославија, која је била једна од оснивачица Организације Уједињенних Нација. Тај злочин, први таквог ранга у Европи после Другог Светског Рата, је потом изазвао читав низ других догађаја, злодела и злочина, од којих Ви тражите да се Народна скупштина изјасни само о једном догађају за који се лажно тврди да је био геноцидни масакр око осам хиљада невиних Муслимана и да су га извршили србски војници по наредби србских официра. Такав масакр се уопште није оддиграо. Зато сам Вас обавестио (ДОДАТАК 1) о текстовима на Интернету који доказују да се такав масакр није десио, а с обзиром на Ваше извињавање и на тај Ваш налог Народној скупштини да донесе Декларацију о Сребреници, иако се то многима неће допасти, што рекосте када то предложисте Ви, који сте и магистар психологије, у Републици Српској на дан прославе њене осамнаестогодишњице.  

 

Однос државних органа СФРЈ према Уставу СФРЈ и том апелу, и сва трагедија која се десила њиховим непоштовањем Устава, показују значај, неопходност и обавезу да врховни државни органи поштују Устав и делају у складу с Уставом.

 

Прихватајући да будем кандидат за председника Републике 1990., јавно сам исказао своје мишљење да за Р. Србију није добро да буде изабран ни један од пре мене кандидованих  личности познатих широкој јавности: некадашњи председник СК Србије Слободан Милошевић, и некадашњи чланови СКЈ Вук Драшковић и др Војислав Шешељ, који су се јавно одрекли свог припадништва партији комуниста.

 

После Другог Светског Рата су врховни руководиоци КПЈ, вођени маршалом Јосипом Брозом Титом, тврдили да у Југославији може да постоји само једна политичка странка, Комунистичка партија Југославије (КПЈ), касније названа Савез комуниста Југославије (СКЈ), и да зато она преузима сву моралну, друштвену и политичку одговорност за збивања у Југославији и с Југославијом. Руководећи чланови СКЈ су прво сами растурили СКЈ 1989., а потом, уз помоћ Алије Изетбеговића и немачког министра спољњих послова Ханс Дитрих Геншера, и саму државу СФР Југославију. Нико од чланова КПЈ/СКЈ није сносио последице за противуставно растурање СФРЈ. Руководиоци СКЈ су се декларисали да су демократски социјалисти или поптуне демократе да би се одржали на водећим државним функцијама. Успели су у томе. Пошто нисам био никада члан ни КПЈ ни СКЈ, својом кандидатуром сам исказао став да сматрам да је то погрешно. Противуставно уништавање СФРЈ је потврдило тај став, исправност и оправданост Апела (ДОДАТАК 1).

 

Противуставно деловање Слободана Милошевића ме је наводило да му 16. марта 1991., октобра 1992, и новембра 1993. упутим писма с образложењима зашто треба да се повуче с положаја Председника. Пошто је председник САД Уилијам Клинтон (William CLINTON) тврдио да Србију бомбардују од 24. марта 1999. због њеног председника Милошевића, упутио сам априла 1999. год. председнику СРЈ Слободану Милошевићу писмени предлог да поднесе оставку и да, у тим ратним условима, вођење државе и војске препусти Генералштабу да би се тиме уклонио, по председнику Клинтону, разлог за уништавање Србије и народа.

 

Пошто се на све молбе, предлоге и упозорења оглушио, и пошто је под његовом врховном командом потписана војна предаја у Куманову 1999. год., упркос изванредном херојству и војној стратешкој способности војника, официра и Генералштава војске СРЈ, послао сам 5. маја 2000. год. из Француске предлог Савезној скупштини СРЈ да смени Слободана Милошевића.

 

Када је донета  противуставна уредба о изручењу држављана Р. Србије Трибуналу у Хагу, што је требало да започне с изручивањем Слободана Милошевића, обратио сам се Уставном суду да оцени њену уставност. Суд је потврдио да је уредба била противуставна.

Упркос томе, Слободан Милошевић је противуставно изручен, уместо да му је судио Народни суд у Србији. Један део народа га је сматрао херојем и предложио га 2000. године за народног хероја. Један други део народа је сматрао да треба да буде најстрожије кажњен у Србији. Зато сам предлагао да се образује Народни суд чији би чланови биле судије изабране по поступку избора народних посланика. И сада сматрам да председник Републике треба да одговара пред Народним судом за кршење Устава и/или за деловање против државе и народа.

 

Када сам сазнао да се здравствено стање Слободана Милошевића у затвору Шевенгин погоршава опасно по живот, писао сам (31. марта, 2003. год.) из Француске господину Теодору Мерону, председнику Трибунала у Хагу да Слободана Милошевића у здрављу одмах пусте на слободу да се врати у Србију, где би му се праведно судило.

 

Слободану Милошевићу је требало, по мом мишљењу, да се суди, не за лажне оптужбе којима је био подвргнут у Хагу, већ за оно што је стварно урадио Р. Србији и СР Југославији, а заједно са председником Савезне скупштине СФРЈ (не сећам се ко то беше), са Миланом Кучаном, Фрањом Туђманом, Алијом Изетбеговићем, Момиром Булатовићем, Киром Глигоровим, Председницима осталих пет република СФРЈ, са члановима Савета Федерације, са председником Стипе Месићем и свим осталим члановима Председништва СФРЈ, са Анте Марковићем председником и свим осталим члановима Савезног извршног већа, и са генералом Вељком Кадијевићем, министром народне одбране СФРЈ, да им се суди за оно што су противуставно урадили СФР Југославији, као и за оно што су уставно били обавезни да ураде а нису урадили.

 

Ово сам Вам написао и да би сте схватили да је моје обраћање Вама без икакве личне основе, као што је било без личне основе обраћање Слободану Милошевићу, а и да имате у виду да сам му предлагао да поднесе оставку због кршења Устава, као што и Вама предлажем. Сматрао сам, а и сада сматрам, да би то било добро и за њега лично, и за његову породицу, за Србију и Црну Гору (за СРЈ) и за Србски народ. Оставку није поднео, али је прихватио да се распишу ванредни избори септембра 2000. год. Поштовао је одлуку Уставног суда да није поново изабран за Председника.

 

У току предизборне кампање за председника Републике 1990. год., био сам одржао неколико скупова с народом. Прво иступање је било на радио Београду, а први скуп је био у амфитеатру за 500 људи у Крагујевцу, по подне. Када сам ушао било их је троје. Њима сам изложио свој програм. Увече сам исто излагао у сали за око 120 људи у Краљеву пред, ако се добро сећам, 17 присутних. Потом сам имао иступања на Студиу Б и на државној телевизији Србије на којој сам био интервјуисан после Вука Драшковића. Следећих дана сам пред пуним салама одржао скупове у Нишу, Ужицу и Пожеги. То су били отворени скупови. Свако је могао да присуствује и да ми поставља питања. Једно од питања у Нишу је гласило:

 

„Где сте били до сада, и где ћете бити ако не будете изабрани за Председника?“

 

Одговорио сам да сам од свог рођења 1939. год. био у Србији, с прекидом од пет месеци када сам био сарадник – истраживач на једном универзитету у САД, и с прекидом од две претходне школске године када сам био гостујући профессор на два универзитета у САД, а оба пута по одобрењу Факултета у Београду. Обећао сам да ћу, без обзира где будем физички, увек бити са својим родним народом и својом Отаџбином. Од тада сам се све време трудио да испуним то своје обећање својим описаним јавним мирнодопским ангажовањем, како у Србији тако, а можда и више, у иностранству.

 

После завршених избора децембра 1990. год. предлагали су ми да оснујем политичку странку. Нити сам тада то намеравао нити сада намеравам да оснивам политичку странку. До недавно је било око шест стотина политичких странака на око осам милиона становника у Р. Србији. Сада, после усвајања новог закона, их већ има око шесдесет. Да смо економски богати сразмерно толико колико имамо политичких странака било би добро.

 

Уз доле приложено еписмо Вама (ДОДАТАК 1) била је приложена петиција Народној скупштини за истину о Р. Србији и Србском народу. У њој су изложене чињенице које откривају истину и тиме оповргавају распрострањене лажи о Р. Србији и Србском народу. Међу њима је и лаж да су Срби извршили геноцидан масакр осам хиљада невиних Муслиманки и Муслимана у Сребреници, да су Р. Србија, Република Српска и Србски народ геноцидни.

 

Пошто је Дом представника САД био званично утврдио да је тадашњи председник САД господин Уилијам Клинтон крив због лагања под заклетвом у суду, написао сам му, после неколико ранијих молби да поштује истину о Србском народу и о Србији, а о које се оглушивао, писмо (20. децембар, 1998. год.) у коме сам, између осталог навео и следеће:

 

Instead of appreciating the truth about Serbian people and to present it to American people, you were unjustifiably accusing Serbian people for aggression in their own Fatherland and used untruthful arguments to order bombing of innocent Serbian people in the Republic Serbian. American people believed you. They could not imagine at that time that you as their President could lie them.

 

Instead of helping Serbian people to resolve complex problems in their Fatherland Serbia, you have been imposing sanctions and ultimatum to bombard our native land.

 

These are some reasons for which I have taken the liberty to write you as a foreigner on the matter that seems exclusively internal U. S. A. affair at the first glance. However, the fact that you lied under the oath in the U. S. A. Court during your presidential term as a mean to achieve your goal explains that you do not hesitate to use an untruthful argument which you did by accusing the Serbian nation in the whole for aggression, hence me. This has set all Serbian people in a situation to be exposed to unjustifiable irony and ignorance everywhere by those who relied on your accusation.”

 

Крај тог писма гласи:

 

“Dear Mr. President Clinton, I have written all this with a hope that you have sufficient personal fairness, brevity and devotion to the American values, people and States, and that you care for honest people in the world, so that you will prove it by your resignation as the President of the United States of America. After that I wish all the best to you in your future honest life.

 

With such hope,

                                                                                               Respectfully,

                                                                                               Lyubomir T. Gruyitch”

 

 

Саслушање у МУПу на тражење Тадићевог секретаријата‏=Проф.Др.Љубомир Т. Грујић

https://acrobat.com/#d=pM2hu48UvEknaK1nY2b3LA

 

 

     

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=mK2MdMfhgqQ

 

srpska.armija@live.nl

 

 

This entry was posted in Вести и политика. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s